понедељак, 04 фебруар 2013
  • дневна новина ДАН

Црногорски режим би да мијења све своје претке

ИНТЕВЈУ – проф. др Драган Станић, предсједник Матице српске

Матица српска је за обиљежавање јубилеја, 200 година од Његошевог рођења, релативно лако нашла партнере у најважнијим културним установама у Срба: САНУ и АНУРС су ту, а видјећемо да ли је ЦАНУ спремна да се прикључи – каже др Драган Станић, предсједник Матице српске, алијас Иван Негришорац, пјесник и критичар.

Јубилеј изузетно значајан не само за српску културну мисао, већ и за шира друштвено-историјска разматрања, који би требао бити окосница водећих културних манифестација и дешавања ове године, сигурно је 200. годишњица рођења Петра II Петровића Његоша. Па иако је ријеч о тако значајном јубилеју, који превазилази и (уско) националне оквире, и у Србији и у Црној Гори о њему се још увијек прилично стидљиво говори, и још увијек углавном без јасне концепције на који начин би то требало урадити. Ипак, да све није тако безидејно и да постоји одлучност и спремност за достојно обиљежавање јубилеја, доказује најстарија културна, умјетничка и научна институција у Срба – Матица српска. Поред свих редовних програма ове године преузела је на себе и обиљежавање 200. годишњице рођења владике Рада. Наравно, удјела у програмима имаће и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, како најављује др Драган Станић, предсједник Матице српске, алијас Иван Негришорац, пјесник и критичар. Др Станић, који заједно са академиком Матијом Бећковићем (предсједник) и Миром Вуксановићем (потпредсједник) чини уже руководство Одбора за прославу „Два вијека Његоша“, најављује да ће манифестација почети 16. фебруара. Тада ће у Матици српској о Његошу говорити митрополит црногорско-приморски Амфилохије, стихове ће казивати Гојко Шантић, а Библиотека Матице српске приредиће изложбу првих издања Његошевих дјела.

Колико ће у прославу бити укључена и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори?

– Матица српска је за обиљежавање јубилеја, 200 година рођења Његоша, релативно лако нашла партнере у најважнијим културним установама у Срба: САНУ и АНУРС су ту, а видјећемо да ли је ЦАНУ спремна да се прикључи. При том, желим да нагласим да ово није само књижевни или културни, већ и државни јубилеј, који се највише тиче Црне Горе, али и цјелине српског народа. Ми смо направили програм прославе, недостаје нам још увијек подршка државе. У читаву акцију укључена је и Матица српске – Друштво чланова у Црној Гори. Имаћемо заједничке програме у мјери у којој је Друштво спремно да буде домаћин ове манифестације, а мислим да је Црна Гора најважније мјесто на којем би прослава морала да се одржи. Са Друштвом смо програмски чврсто повезани. Наравно, постоји и практичан, финансијски моменат, гдје нисмо од неке велике помоћи, али, колико можемо ми помажемо. Мислим да би било неопходно да и држава Црна Гора схвати да су људи који српски мисле и који се српски опредјељују такође грађани Црне Горе. Зато би било природно да Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, попут матица других народа, добију неопходну финансијску помоћ. Руководство Друштва чланова Матице српске је већ понешто на том плану покушало, но, како сам обавијештен, без неких значајнијих резултата.

Општи утисак у јавности је инерција оних који су најпозванији да учине конкретне кораке поводом обиљежавања Његошевог јубилеја, и у Србији и у Црној Гори. Врло често спомиње се и политичка коректност – од чега се бјежи, што се жели, а што се не жели признати?

– Мислим да је око тога, потпуно непотребно, настала извесна забуна која сведочи о хаосу у главама многих који о овим стварима треба да донесу одређене одлуке. Рјешење ових недомуица је, међутим, доста лако, јер је сам Његош веома јасно и чисто мислио о свом језичком, књижевном, културном, националном идентитету, па ту неке нарочите расправе не може ни бити. Као српски пјесник и црногорски владика Његош је таква величина која је неспорна у сваком погледу. Једини покушаји оспоравања повезани су са настојањима да се покаже како Његош одудара од крајње проблематичног уједначавања по обрасцу политичке коректности нашег доба, али то су тумачења која потпуно превиђају изворни контекст у којем се дјело јавља. Ствар како политичке тако и елементарне, људске коректности јесте да уважимо оно што је о себи и свом народу у Црној Гори Његош мислио. Између опредјељења: бити Црногорац и бити Србин, никада раније није било озбиљнијих противрјечности. Ако се некоме данас тај однос приказује као однос међусобно противрјечних поставки, онда је то ствар озбиљне социјалне патологије која проблеме производи и тамо гдје никаквих проблема нема. Да око оваквих ствари нема разлога за било какву збуњеност, на то нас најозбиљније упозорава управо Његош.

На какву збуњеност мислите?

– Његош је произашао из суштинских темеља српске културе, оних темеља које је одредио Косовски завјет као митско-историјска парадигма, а на који је Његош накалемио неке новије облике националне културе. Велики пјесник владика Раде је тако јасно српски мислио и тако јасно дефинисао ко су Црногорци и гдје им је мјесто у свијету да данашња држава Црна Гора са том јасноћом просто не зна што да чини. Данашњи црногорски режим би да мијења све своје претке, а ако не може да их промијени, онда би бар да их потпуно истисне из сјећања. То је, међутим, залудан посао, чисто губљење времена. Преци су нам били такви какви су, таква нам је била историја, па уместо да измишљамо некакву другачију прошлост, много би паметније било да живимо у складу са вриједностима које смо од предака добили. Имамо све разлоге да се поносимо својим прецима, а ако разлога за стид има, онда тај разлог треба да пронађемо у самоме себи. Таква срамотна збуњеност пред сопственом прошлошћу постоји понегдје и у Србији, не само у Црној Гори.

Ко и зашто бјежи од сопствених митова, легенди и предака?

– Очигледно је да државотворни пројекат у Црној Гори сада радикално одступа од Његоша и од његошевског разумијевања Црногораца, тачније одступа од државотворног пројекта цијеле династије Петровића. Оваквој, расрбљеној Црној Гори највећи противници су не ми савременици, него сви они див-јунаци који су градили историјску Црну Гору. Са оваквима какви смо ми, сваки насилник би могао да учини што му је воља. Али са онима који су пјевали: „нека буде што бити не може“, е с таквим пјесницима, духовницима и јунацима нема шале! Зато је данашњем црногорском режиму основна идеја да се, прије свега, сурово обрачуна са својим прецима. Тај режим управо обавља страшно симболичко оцеубиство, тј. невјероватну и сулуду истрагу предака! Претке треба истражити, до посљедњег, а онда ће се од онога што преостане моћи направити све што се хоће.

Мени се чини да овакав страшан подухват уништавања народног памћења у Црној Гори напросто није могућ. Као што није могућ ни покушај да се некаква нова Црна Гора изгради без икаквог историјског, митског, религијског, језичког и књижевног темеља. Ако иједан дио српског народа има развијено историјско памћење, онда су то Црногорци. То је у другим дјеловима Српства мање присутно, али у Црној Гори свако зна по десет кољена својих предака, свако зна како су и шта су ти преци мислили, које су вриједности имали на уму и како су доживљавали цјелину српскога народа. Ако је неко смишљено ударио на саме темеље памћења Црногораца, тај очигледно не познаје сопствени народ. Тај се народ може ућутати, па и ућуткати, али он не може заборавити што је у прошлости било!

Не радимо у корист своје штете

Морамо се на сваки начин борити за одбрану сопственог идентитета и то спроводити на све дозвољиве начине. За почетак ће бити довољно да престанемо да радимо у корист сопствене штете. Да почнемо да живимо у складу са сопственим прецима и да на том темељу градимо будућност. А на такав спој три временске димензије највише нас подсјећа управо Његош.

Отјерати маглу од себе

Да ли је заиста само довољно подсјећати се, а да би се одржало јединство, свијест о заједничком културном идентитету?

– На нама који радимо у култури и науци, на нама је да подсећамо на прошлост, да осмишљавамо садашњост и да пројектујемо будућност сопственог народа. Ми треба да свијешћу о вриједностима градимо некакву визију обновљене цјелине. У осталим сегментима друштвеног живота треба да обављамо преостале послове: на непосредном, практично-политичком нивоу треба да провјеримо какви су закони и каква је политичка пракса која нам уређује животе. Али важно је да, пре свега, у глави ствари сагледамо што чистије и јасније. Само тако отјераћемо од себе магле које чине да ствари не видимо довољно јасно. У том смислу акција у култури мора бити на првом мјесту, јер она ће нас учити вјештини утврђивања сопственог идентитета, као и способности дијалога уз чију помоћ сопствени идентитет можемо делотворно да штитимо.

Ви сте овде: Home Вијести Други о нама Црногорски режим би да мијења све своје претке