уторак, 22 јануар 2013
  • Вечерње новости

Новица Тадић проклетник стиха

Сабране песме Новице Тадића у пет књига, уз први пут објављене белешке, у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.

Пострадавао за лирску слику, за сваку реч имао јемство у искуству.

„КАД ме нешто тишти, ја кажем себи: то песма негде почиње“, забележио је песник Новица Тадић, радећи на рукопису „Грдана“, замишљеном као мозаична збирку кратких текстова. Записе није стигао да заврши, преминуо је, прерано у 62., на сутрашњи дан, 23. јануара 2011. Сада су први пут објављени у оквиру његових „Сабраних песама“. Драгоцених пет књига, у којима су збирке антологијских вредности, приредио је Драган Хамовић, а објавила Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори.

– У поезији Новице Тадића, од збирке „Присуства“ (1974), до збирке „Ту сам, у тами“ (2011), чију објаву није дочекао, у призоре с маргине и матице урбаног живота непрестано продире мрачни талас подсвести и архетипа, повезујући човечанско свагда и сада. Не само „злићи“ и „кезилићи“, скакутани и огњена кокош, него и „човек из института за смрт“ или „триста црних секретара“. Ни код једног савременика не затичемо тако живу и овејану колоквијалност у споју са језгреним језиком Вуковог Новог или Даничићевог Старог завета, као што се досећамо и Његошеве визије „вражје силе“, што је „одсвуд оклопила“ и доживљаја људи као „паклених духова“– каже за „Новости“ Хамовић.

Први том отварају белешке у којима је песник дао виђење сопствених књига, како су и у којим околностима настајале. За ране песничке збирке рећи ће да су „записи из сеновитих ентеријера“, док је „Ждрело“ писао у журби, „жалостан, веома, жучљив“. Збирка „Огњена кокош“ највише га је интригирала због назива: „Какав наслов, пламен, сулуд, ма шта ти би, ха, ха, шта ти пада на памет, јеси ли луд, или си можда сликар, мазало, луда која сања...“

Књига „Погани језик“ као позорницу има мирни, уснули хоризонт, а у „Руглу“ је, вели, извргао сам себе руглу. „Улицу“ је написао хитро, у ходу, из првог маха: „Био сам сличан онима који сами са собом говоре“. И „Потукач“ је још једна његова „ходајућа књига“, док је „Окриље“ збирка личног помрачења и опште несреће.

– Овај песник је за сваку продорну, али и озарену лирску слику буквално пострадавао – каже Хамовић. – Они који у Тадићевој поезији читају једино радикално неприхватање света, обично превиђају да је песник кроз процес самонегације дошао до позиције отвореног, неглумљеног покајања пред чистим прволиком себе и свега и искрене молитве као разрешења. За сваку реч имао је тврдо јемство у распињућем искуству. Тадићева „бесконачна поема“, мукотрпно обликована четири деценије, сада је на окупу да посведочи изузетног песника, по чијем ће се исказу наше узнемирено време изнутра препознавати.

Проклетник у олујној ноћи, како је себе називао, песник је у недовршеној „Грдани“ дао овакав кроки за своју поезију: „У мојим песмама пулсира прикривена иронија према свакодневици и људима заробљеним жудњом за стицањем и материјалним поседовањем. Ововремени људи су далеко од праве вере, побожности и милосрђа“.

Ви сте овде: Home Вијести Други о нама Новица Тадић проклетник стиха