четвртак, 01 јун 2017

Пјеснички омаж чуварима српскога језика

Нова књига поезије Радинка Kрулановића Ријечи које не дајем олако, промовисана је пред бројном публиком у књижари Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у Подгорици. О књизи су говорили проф. др Борис Брајовић и мр Милорад Дурутовић.

– Kњига Радинка Kрулановића Ријечи које не дајем олако је друга ауторова књига која је настала у кратком времену и умногоме прати, по поетском стилу, прву књигу поезије под називом Тишином ти говорим, с тим што је другој књизи додат и кратак прозни текст. Ову важну новину, коју ова књига доноси у односу на прво пјесничко остварење Kрулановића, свакако се налази у једној серији поетских омажа пјесницима и књижевницима као што су: Матија, Црњански, Пушкин, Рембо, Буковски, Kостић, Андрић, Цветајева, Пушкин и други – казао је др Брајовић.

Он је додао да аутор својом кључном пјесничком фигуром, а то је сјећање, покушава да успостави ону неопходну конективну структуру заједничког искуства и знања у чијем је простору поезија била важан сегмент.

– Ријеч је о пјесничком концепту у коме пјесник преко модела сјећања жели да оприсутни једно вријеме доживљено, прошло, конкретизовано – казао је, између осталог, Брајовић.

Мр Дурутовић је казао да је у читалачком, односно херменеутичком сусрету са овим Kрулановићевим дјелом основна опасност садржана у олаком примању те књиге „као да је ријеч о поезији једноставне комуникације, транспарентне имагинације и мисаоности”.

– У поезији Радинка Kрулановића мотив ријечи има специфичне библијске, етичке и онтолошке импликације, дакле, један специфичан емотивно-вредносни потенцијал какав, ипак не могу да намире сродни мотиви какви су пјесма или књига. Насловна синтагма имплицира основни идејни проблем ове књиге, а то је питање комуникације која се одвија на оној фундаменталној релацији: аутор-текст-читалац. У циљу разјашњења, ваља се запитати да ли су ријечи санктификоване из позиције оног ко их даје, дакле, самог пјесника; или пак позицијом онога коме су намијењене. Ако се крећемо из унутрашњости текста, одговор је јасан, будући да су ријечи, тј. пјесме, упућене онима које пјесник бира као своје литерарне претке; онима које бира као своје привилеговане историјске хероје, пријатеље, а нарочито саборце у борби за очување имена српскога језика и писма, никакве амбивалентности заправо нема – казао је Дурутовић. Он је додао да пјесник зебе над ријечима као својим јединим иметком.

– Јер само ријечима може да искаже своју пажњу, да сачини омаж својим љубавима, својим пјесницима, својим херојима, својим уснулим и живим пријатељима, чуварима језика српскога. Због тога књига Ријечи које не дајем олако функционише као пјеснички омаж par excellence – казао је Дурутовић.

Извор дневне новине ДАН

Ви сте овде: Home Дешавања Културни садржај Пјеснички омаж чуварима српскога језика