понедељак, 21 август 2017

Матица српска на Тргу од ћирилице

У оквиру манифестације Трг од ћирилице која се одржава у Херцег Новом представљена издавачка дјелатност Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. О укупном издавачком раду говорио је доц. др Драго Перовић, док су посебно представљена неколика новија издања: Српске општине под Венецијом Горана Комара, збирка поезије Ријечи које не дајем олако Радинка Крулановића; роман Путници Радосава Ђурковића и збирка прича Златни човјек: приче испред сеоске продавнице Јанка Јелића.

Доц. др Драго Перовић је нагласио да је у протеклих седам година објављено преко педесет квалитетних наслова из различитих области, од белестристике, стручне литературе до архивских публикација. „Уз помоћ Владе Републике Србије и њених културних и научних институција, те Амбасаде и Конзулата Србије, урађено је и више од онога што смо очекивали. Покренуто је неколико едиција које су везане, углавном, за српски језик и историју српског народа у Црној Гори“. Перовић је нарочито указао на значај недавно објављеног ратног путописа Чедомира Павића С Пацифика на Скадарско блато, изузетног ерудите који даје важан пресјек улоге Црне Горе у доба Балканских ратова, као и књиге Жарка Видовића Његош и литургијске анагнозе.

Проф. др Јелица Стојановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, представљајући књигу др Горана Комара Српске општине под Венецијом, нагласила је да данас има веома мало лингвиста и историчара који су толико предани сакупљању и објављивању старе споменичке грађе на српском језик као др Комар. „У овој књизи је отворено и започето расвјетљавање статуса и природе српских бокешких општина под патронатом Млетачке република 1423−1787. године, почев од најстарије паштровске,потом грбаљске, кртољске, луштичке, рисанске до топољске. У књизи су представљене привилегије као својеврсни уговори које су ове општине добијале и потписивале са млетачком влашћу, прихватајући је, али и задржавајући привилегије и аутономију, посебно у управи и судству. Комар, као врстан истраживач, управо ове привилегије – потписе уговора, односно, документа која се чувају у архивима, сабира и објављује у овој књизи. Он даје оригиналне снимке, рашчитан текст, потом превод и коментаре, истовремено стављајући све то у један шири историјски оквир“ (Ј. Стојановић).

Др Горан Комар је нагласио како је књигу написао да би указао младима, најприје Боке, да Бока никада није припадала држави Црној Гори. Нагласио је да је први пут такав нелигитимини поступак, проведен на сједници Регионалног одбора за Боку 1945. године у Котору, под притиском већ извјесног побједника у рату и у току трајања ратног стања. „Када је ријеч о самој књизи подсјетићу на раскошан ћирилични натпис у Богдашићима на цркви Светог Петра који говори о подизању цркве у доба Урша Првог, сина Стефана Првовјенчаног. Преписивач из друге половине 18. вијека  је управо овим преписом отворио обиман прилог историји, прилог за који вјерујем да је посатао разлогом за препоруку за уништње рукописа од стране цензора, мађарске дворске канцеларије 1777. године. Стара оригинална повеља могла је представљати потврду неких ранијих византијских повластица и даровница огромном манастриском подручју. Овим зрнцем овдје подастртим настојимо придонијети природнијем погледу у дубину вјекова које је у Боки, земљи реда и традиције, која је изложена културној и националној асимилицаји путем класичних инструмената денационализације. Документација о статусу српских општина под протекторатом Венеције данас интензивно пропада. Прецизније, налази се у стању труљења, у згради на педесетак корака од нас“ (Г. Комар).

Свештеник мр Слободан Јокић, представљајући роман Путници Радосава Бата Ђурковића казао је да се дјело састоји од неколико тематских цјелина у којима јунак зарања у дубоку таму у којој су преплетена унутрашња и спољашња кретања, унутрашње борбе у напору да побјегне од себе и сјећања. Јокић истиче да је ријеч о роману који приказује борбу живота и смрти, црног и бијелог, борбу са собом, мраком, чежњом за завичајем, дјетињством и чистотом. „Ријеч је о борби да се објутри живот. Ја хоћу да видим лице, каже се негдје на почетним странама романа, и која ће се понављати до краја романа, представља циљ путовања кроз ово дјело. Наћи лице другога, а кроз њега и сопствени лик. Погледати и сусрести се с лицем другога, лицем у лице са другим, и уједно са собом. То је смисао пута и трагања. Наћи лице другога и угледати и другога, али и себе јесте пут спасења, јер љубав је та која ће спасити свијет“, закључио је Јокић.

Говорећи о Круалновићевој збирци поезије Ријечи које не дајем олако, Марко Ковачевић је истако чињеницу да читајући како та поезија настаје, није могао а да не изведе закључак идентичан оном Дучићевом: Вјерујем у Бога, љубав, пријатељство, отаџбину и поштење. „Вјера у Бога у Крулановићевој поезија је јасна, недвосмислена, природна и ненападна. Она се јавља као откровење. Ко хоће да воли, мора знати да је љепота љубави у жртви, а да је љубав у Богу. Из овога извора тече сва његова поезија, па тако и она која говори о љубави мушкарца и жене. Ова збирка нас учи не само да се ријечи не дају олако, него нас учи како и коме се дају“, а дају се, како је закључио Ковачевић, „отаџбини у којој се Србија доживљава као причешће, а Црна Гора као путир“.

 

 

 

 

Ви сте овде: Home Дешавања Културни садржај Матица српска на Тргу од ћирилице