четвртак, 27 јул 2017

Промоција књиге Златни човјек (Никшић)

У Никшићу одржана промоција књиге Златни човјек: приче испред сеоске продавнице Јанка Јелића. О књизи су говорили проф. др Јелица Стојановић, Иван Луковац и аутор. Водитељ програма била је Марија Јањушевић.

„Приче (Златни човјек. Приче испред сеоске продавнице) испричане су занимљиво, лако, неусиљено, животно, непосредно, са оригиналним, изворним хумором, препознатљивим за Јанка Јелића. Парадоксалност ситуација у које упадају ликови, некад вођени намјером, некад без икаквог свог видљивог учешћа, иронија и сарказам који се на то надограђују, стварају здрав и једар хумор. Склоност ка карикатуралним приказима, са невјероватним и занимљивим обртима, комичним ситацијама, начин на који се то приказује, открива нам мајсторство приповиједања. Јанко Јелић проговара језиком који је свјеж, стваралачки и оригиналан, хумором који је необичан, врцкав и дубок, којим се дише, који тече спонтано као врело, као извор, као утабани пут који неиминовно води (пролазника, намјерника) пред сеоску продавницу. Да настане прича, и то не било каква прича, већ прича испред сеоске продавнице. (...) Приче испред сеоске продавнице Јанка Јелића, представљају збирку приповиједака, вијенац приповиједака, чинећи једну цјелину, којој је оквир прича. И причина прича. И прича причине приче. (Баш како доликује народу који је рођен причом и за причу). Прича је, на неки начин, и главни ʼликʼ књиге. Прича која извире, која се рађа, ври, као и живот, као неминовност, као усуд и као судбина. Прича је ту да би се одупрло, измакло, можда и пркосило празнини, да би се додирнуло постојање, посвједочило да се јесте, одговорило на бесмисао, испунило вријеме, ако га и кад га има. Приче Јанка Јелића, како нам приповједач саопштава, настају ʼод дуга временаʼ, а гдје вријеме може бити дуже, а истовремено и краће, него испред сеоске продавнице. Дуго вријеме престаје да буде (дуго) када се испуни причом. Вријеме постаје прича. Прича узима вријеме, узима из времена, из живота, из дана, из лажи, обмана, превара, из недостижне радости, а ипак радости, из сна, узима свој данак да би све имало облик, садржај, да би и испразно добило призвање и признање, потврду у цјелини и љепоти приче. И заиста, шта се испред сеоске продавнице може радити, осим причати?! Само зато и постоји простор ʼиспред сеоске продавницеʼ. Ако је то уопште простор. Простор и вријеме су се ту сажели у „изгубљену срећу“, која никад није ни нађена (ʼТако ми је и ово живота минуло чекајући да осим среће видим и себе у срећи, да се осмјелим да у њу укрочимʼ), ону огољену и од свих признату срећу, у којој се наш приповједач не (с)налази, али се проналази у замамљивости, и (трагичности и) радости причања. Зато приповједач испред сеоске продавнице, није укорачио у срећу (ʼШта ће моја ручерда на срећи?ʼ, пита се), али јесте у причу, која је посебна и нарочита (не)срећа (ʼЗаузмем мјесто на протрулој трупини или на прогорелој гајби и осјећам се као на неком престолуʼ)“ (Јелица Стојановић)

Како је нагласио Иван Луковац у Јелићевој књизи присутна су насљеђа традиције, језика српскога и српске прозе која је у ХIХ, а нарочито у ХХ вијеку „просто букнула и досегла неке европске разине“. Јелићева проза је, како је даље појаснио, онај ухваћени тренутак кад усменост доживљава свој креативни врхунац, преточен у словне знакове, транскрибован у писменост. У том препознавању усмености , у достизању њеног идеала је чаролија. „Јелићева проза је све само не урбана, и то је њен битан квалитет, нарочито у времену књижевног помодарства, опште немуштости, муцања, замуцкивања, срицања. Језик којим говори и пише је чист, тачан, непосредан, силовит, неспутан.“

Марија Јањушевић је нарочито нагласила на сатирични ниво Јелићеве књиге, налазећи да Златни човјек представља јасно надовезивање на стваралаштво Радоја Домановића, док је сам аутор читао одломке из своје књиге.

 

Ви сте овде: Home Дешавања Културни садржај Промоција књиге Златни човјек (Никшић)