уторак, 21 март 2017

Александар Ћуковић: Бредбери је био у праву? (BIOS THEORETIKOS VII)

Смрт читаоца и читањȃ која имплицирају смрт књижевности, а тиме и великих покретачких идеја, била је тема излагања књижевника и политиколога мр Александра Ћуковића, госта седме трибине BIOS THEORETIKOS, одржане у Књижари Матице српске 14. марта.

Подстицај за ову проблематику Ћуковић налази у дистопијском роману Фаренхајт 451 америчког писца Реја Бредберија, питајући се да ли ћемо дозволити да Бредбери буде у праву. Односно, како разријешити евидентну кризу културе (не)читања, одсуства истинског читања, у савременом добу, а која продукује имитатора читаоца, то јест оног ко је стерилан, и ко не може ономе што је прочитао удахнути нови смисао и проблематизовати системе.

Култури (не)читања и посматрања процеса читања као непродуктивној дјелатности, погодује неколико спољних фактора, каже Ћуковић. Наиме, данас се за разлику од читаоца који умире, појављује – рађа класа, са чиме је евидента и масовна продукција шунда и кич литературе. Томе погодује и однос издавача према писцу и књизи, који се примарно руководе питањима профита/тржишта, заборављајући да је књига духовна творевина, додаје Ћуковић, а аутор се почиње третирати као бренд, којем индустриа не дозвољава да умре. Ћуковић наглашва и једно запажање Слободана Владушића: „Допадљивост шопинга проистиче из чињенице да такозвани мали човек осећа да је у праву само као купац. И никако другачије. То значи да постоји један прећутни друштвени уговор да једино као купаци добијамо третман који више не добијамо као људи и грађани: а то је моћ да о нечему одлучујемо. Као купци смо увек у праву. Дакле, шопинг служи за одржавање илузије о нашем властитом достојанству, о томе да имамо неку моћ одлучивања, коју више немамо као грађани. То је оно што је на неки начин, истовремено и смешно и трагично: то што шопинг више нема никакве везе са куповином робе, већ са осећањем признатости. Чини ми се да је то осећање које данашњег човека претбара у потрошача. Ја, наравно, нисам човек који проповеда да нико ништа не купује, али бих волео да шопинг поново постане куповина, што значи да човек шопингом не компензује своју грађанску и националну немост“.

Ћуковић објашњава и чему води креирање потрошача-читаоца, а што је најочигледније кроз топ листе „најпроаванијих и најчитанијих књига“ које постоје у савременим књижарама, и књижарским ланцима: „Ту добијамо на пасивности, јер онај ко није истински читалац већ купац, од њега нема бојазни, он нема моћ да нечему учитава нови смисао, значења, ништа му се не нуди, не доводи у питање због чега третман културе (не)читања постаје ефикаснији и исплативији од некадашње цензуре. Подсјетимо, 1981. Године Пиноче је забранио Дон Кихота, оправдано вјерујући да из тог дјела појединци могу извући идеје које би могле навести на бунт. Стога је најлакше и најбоље рјешење да се што ширем читалачком кругу, а који жели имитирати читаоца (симулирати читање), понуди нешти са ове назови књижевне стварности“ – каже Ћуковић, наглашавајући даље како је писац постављен у ситуацију да се додворава конгломерату који се најједноставније своди на издаваче и (не)читаоце, који зато и сам постаје пасиванм рефлектује пасивност, и његова креативност усахњује. Излаз из тога Ћуковић види у успостављању читавог једног новог система вриједности, или барем повратка на неке раније вриједности.

 

Ви сте овде: Home Дешавања Научни садржај Александар Ћуковић: Бредбери је био у праву? (BIOS THEORETIKOS VII)