понедељак, 24 април 2017

Мр Радоје Фемић, Авангардни театар – између алтернативног и класичног (BIOS THEORETIKOS VIII)

Да ли је авангардни или театар апсурда, који се ситуира у `50. и `60. године 20. вијека, чији су најистакнутији представници Ежен Јонеско и Семјуел Бекет, данас класика или се још подводи под појам алтернативног, питање је на које је мр Радоје Фемић покушао да одговори у оквиру трибине „Биос теоретикос”, у књижари Матице српске.

 

У излагању, насловљеном „Авангардни театар – између алтернативног и класичног”, Фемић указује на двојаку могућност сагледавања авангардног театра – прву, стваралачку, а која се тиче рецепције неког таквог текста, односно да ли га доживљавамо као превратнички, као рушилачки, или га доживљамо као канон, класику, и, другу димензију, која надраста план стваралачког поступка и више се тиче духовног, идејног концепта. Односно, како из стања алијенације и апсурда долазимо до тога да се питамо да ли смо и зашто помирени с људским падом и посртањем. Но, ово је уједно књижевност која је и врло ангажована, иако су се, како каже, и Бекет и Јонеско експлицитно ограђивали од егзистенцијализма и атеизма које је „пропагирао” Жан Пол Сартр.

„То је концепт ангажованог стварања у најширем смислу, и само писање представља апел, како то каже Сартр. Али, рекао бих да се овдје у оном апсурдном кључу афирмација догађа кроз негацију. Kроз драмски текст, драмску структуру, експонирам слику свијета која није ангажована, и управо због тога је ангажована. Самом чињеницом што не афирмише ништа, што једноставно у једном рушилачком маниру даје цијело искуство цивилизацијских вриједности, заправо афирмише концепт апсолутне деструкције и унижења, уништења људског достојанства, његове основне природе. Зато се кондензује као апел да се та загубљена хуманост дозове и реафирмише", каже мр Фемић. 

Највише простора Фемић је посветио чувеним драмама Јонеска и Бекета, разматрајући и њихову ослоњеност на стваралаштво Бертолта Брехта, али и одјеке њиховог стваралаштва, и на нашем простору што је посебно било примјетно у драмама Миодрага Булатовића и Жарка Kоманина. Kако је Фемић подсјетио, „драма апсурда израста на антитрадиционализму, и на радикалном супротстављању мимезису – основном обиљежју драме од аристотеловских времена”, а њено основно обиљежје јесте „подривање дијалога, као централног структурног својства драмског књижевног текста”. Зато су ликови препознатљиви управо по невербалном, додаје мр Фемић.

„Ствараоци театра апсурда својим драмама успјели су да доведу под знак питања стереотипно увјерење о својеврсном еволутивном „кашњењу” драмског књижевног рода у односу на епику и лирику. `Бекет и они са којима се његово име најчешће везује, Јонеско и Адамов, за драму су најзад учинили оно што је Џојс још двадесетих година учинио за роман, а Аполинер још прије Првог свјетског рата за поезију`." 

Ви сте овде: Home Дешавања Научни садржај Мр Радоје Фемић, Авангардни театар – између алтернативног и класичног (BIOS THEORETIKOS VIII)