Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

Пантеон Матице српске

Пантеон Матице српске

Сава Поповић Текелија

(Арад, 28. август 1761 – Пешта, 21. септембар 1842)

Био је први Србин доктор права, оснивач „Текелијанума“, предсједник Матице српске, добротвор, племић, трговац, правник, филантроп и ктитор.

Као следбеник просветитељских идеја, он се залагао да Матица добије атрибуте Српске академије наука. Сматрао је да друштвена елита окупљена око ње треба да ради на просвећивању народа, али и да народ треба да чува успомену на истакнуте појединце. Текелија је тестаментом одредио да једна од просторија под управом Матице српске у пештанској палати Текелијанум, по узору на Храм славних у Паризу, буде претворена у својеврсни Српски пантеон.

Текелијина идеја о формирању Пантеона није званично разматрана, али је Матица српска деценијама прикупљала портрете и рукописе својих часника и добротвора. Тако је настала збирка која представља аутентично сведочанство о утицају припадника интелектуалне елите и грађанске класе на развој српског друштва. У задужбинском здању Марије Трандафил, у којем је данас главно седиште Матице српске, налази се стотинак портрета часника, добротвора и сарадника, као и више десетина хиљада фотографија, писама и других докумената.

У циљу остварења Текелијине визије предлог за формирање Пантеона дао је генерални секретар Матице српске проф. др Душан Николић, крајем 2008. године, на 170. годишњицу избора Саве Текелије за председника Матице српске. Пројекат је реализован 2010. уз финансијску подршку Града Новог Сада. У обликовању Пантеона Матице српске учествовали су: мр Тијана Палковљевић, управница Галерије Матице српске; Драгана Белеслијин, стручни сарадник Матице српске; Александра Јовановић, стручни сарадник Рукописног одељења Матице српске; Вукица Туцаков, технички уредник издања Матице српске; Андреј Калмар, преводилац; Владимир Шовљански, лектор и коректор; Александра Стефанов, кустос Галерије Матице српске; Владимир Николић, стручни сарадник Рукописног одељења Матице српске; Мирјана Исаков, дизајнер; Мирослав Зарић, информатичар; дипл. инг. ел. Љубомир Борђошки, надзорни орган за јавно осветљење; Данило Вуксановић, конзерватор Галерије Матице српске и Саша Кулић економ Матице српске.

Јован Хаџић

(псеудоним Милош Светић; Сомбор, 1799 – Нови Сад, 1869)

Истакнути је српски књижевник, пјесник, преводилац, правник и законописац XIX вијека. Завршио је и докторирао права у Пешти. Био је међу оснивачима Матице српске и њен први предсједник. Поред тога, био је дописни члан Друштва српске словесности, директор новосадске Српске гимназије, предсједник Новосадске читаонице, уредник Летописа Матице српске, а био је и писац првог српског Грађанског законика (1842). Јован Хаџић је нарочито познат по жестоким полемикама са Вуком Караџићем око правописа српскога језика.

Поред Јована Хаџића, оснивачи Матице српске били су богати и пословни људи: Ђорђе Станковић, Јосиф Миловук, Јован Деметровић, Гаврило Бозитовац, Андрија Розмировић и Петар Рајић).

Истакнути добротвори Матице српске су били владар Србије Милош Обреновић и његов брат Јеврем, барон Јован Николић од Рудне, владар Црне Горе Петар II Петровић Његош, припадници краљевске породице Карађорђевић, писци, народни трибуни, свјетски познати научници, попут Михајла Пупина, али и мање знани грађани који су својим прилозима подржавали просвјетитељску мисију Матице српске.

Петар II Петровић Његош

(1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851)

 

Био је духовни и свјетовни владар Црне Горе, те један од највећих српских пјесника. Био је први члан Матице српске са простора данашње Црне Горе.

Његош је рођен у селу Његуши, близу Цетиња. Образовао се у неколико црногорских манастира и постао је духовни и свјетовни владар Црне Горе по смрти свог стрица Петра I. Школовање је било нередовно. Основну писменост добио је од калуђера на Цетињу, а нешто шире образовање од Симе Милутиновића Сарајлије, тада веома цијењеног српског пјесника. Што није могао да му пружи ниједан учитељ научио је сам. Нарочито је учио стране језике и читао дјела великих писаца.

Његошева владавина је обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте. Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.

Написао је значајна дјела: Глас каменштака (касније ће ово дејло прерадити и дати му назив Свободијада), збирку пјесама Пустињак цетињски 1834, Луча микрокозма 1845, Горски вијенац 1847. Радио је и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци Огледало српско. По савременим листовима и часописима изишао је знатан број његових краћих пјесама, пригодног и моралног карактера, као и велики број ода и посланица.

Његош је сахрањен у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом, чиме је прекршен Његошев аманет: Ја хоћу да ме сахраните у ону цркву на Ловћену. То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не дате Божју вјеру, да ћете тако учинити, како ја хоћу, онда ћу вас оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вам на душу.