Пошто је први међународни научни скуп Српско језичко насљеђе на простору данашње Црне Горе и српски језик данас, одржан 20–23. априла 2012. г. у Херцег Новом, оправдао сва очекивања, Матици српској у Новом Саду и друштвима њених чланова у Републици Српској и Црној Гори повјерено је да мајa 2017. г. у Подгорици организују и други. С тим циљем, а на предлог руководства Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори као директног организатора, образован је Организациони одбор у саставу: проф. др Јелица Стојановић (предсједник), академик Јасмина Грковић Мејџор (представник Матице српске у Новом Саду), проф. др Младен Шукало (представник Друштва чланова Матице српске у Републици Српској) и мр Милорад Дурутовић (секретар). Тај је одбор позив за учешће на скупу упутио на низ адреса србистичких и славистичких установа у земљи, њеном непосредном окружењу и иностранству. Поставивиши доста широке тематске оквире, истраживачима је притом оставио велику слободу при избору предмета научне обраде, што се касније показало не само оправданим него и корисним.

Позиву се одазвало 79 стручњака из десет европских држава (Србије, БиХ, Црне Горе, Русије, Украјине, Чешке, Бугарске, Румуније, Француске и Њемачке), међу којима је поред реномираних научника и афирмисаних истраживача средње генерације било и неколико младих. Нажалост, дио најављених учесника из оправданих разлога није могао да дође на скуп, па је на њему поднијето укупно 65 реферата.

Свечано отварање уприличено је 26. маја у хотелу Никић уз поздравне говоре предсједника Матице српске у Новом Саду проф. др Драгана Станића и чланова Организационог одбора, који су уједно предсједавали пленарној сједници. Услиједила су пленарна излагања: прегледни рад Ивоне Карачорове о саставу, језику и правопису Псалтира из Штампарије Црнојевића, као и реферати Мила Ломпара (Поетичко искуство као шифра трансценденције у Његошевом песништву) и Сава Лаушевића (Фантазам суверености и питање о језику). Послије паузе рад је настављен на истом мјесту у двјема паралелним секцијама (лингвистичкој и књижевнонаучној), па је током дводневног засједања (и прије и послије подне) било укупно десет сесија.

Трећег дана, у недјељу, приређена је научна екскурзија – обилазак манастира на острвцима Скадарског језера Старчеву и Бешкој. Том приликом учесници су ближе упознати с њиховом историјом и културном баштином. По повратку у Подгорицу посјетили су археолошко налазиште на мјесту античког града Дукље, као и књижару Матице српске на Римском тргу.

Скуп је свечано затворен 28. маја, такође у хотелу Никић, уз обраћање академика Јасмине Грковић Мејџор и проф. др Александра Јеркова. Пошто су се осврнули на све поднијете реферате, говорници су топло захвалили непосредном организатору и пожељели да се учесници истим поводом окупе што прије. На крају су свим присутним поклоњена неколика издања Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, а као дар Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве и двије скупоцјене монографије.

Пажња учесника лингвистичког опредјељења била је усмјерена, како се наслућује и из наслова њихових реферата, прије свега на језичко насљеђе Црне Горе, али и ширег, српског етничког простора, који је у врло запаженом излагању под насловом Класични и стари називи српских земаља у старим српским изворима омеђио Виктор Савић. Да тај простор нипошто није био изолован, потврђено је у радовима Зденке Рибарове и Наташе Драгин, који су тематизовали међуредакцијске контакте у Православном Словенству – српско-македонске, односно српско-руске.

Низ реферата упутио је на неке од непресушних извора лингвистичке грађе: документа из манастирских архива (којима се Исидора Бјелаковић користила с циљем да докаже како се славеносрпским језиком писало не само у тадашњој јужној Угарској него и у данашњој Црној Гори), поменике (које су за ову прилику истраживали Владимир Поломац и Југослава Ракић) и манастирску баштину уопште (Марина Курешевић: Синтаксичка анализа гномских израза из Повести о Акиру Премудром у препису из рукописа манастира Савине из 1380. г.). Као драгоцјен материјал лингвистичких истраживања опет су се показале и Паштровске исправе, писане српским народним језиком XVI–XVIII вијека. Док је Јасмина Грковић Мејџор помоћу њих битно допринијела опису развоја допунске клаузе, Јелица Стојановић је на основу података из истога корпуса дошла до врло увјерљивог тумачења поријекла наставка за генитив множине, којим се наша наука о језику без успјеха бави још од Даничића.

Интересовање неколицине аутора везало се за књижевно дјело писаца из Црне Горе. Тако су Јованка Радић и Миодраг Јовановић истраживали језик највећег међу њима – Петра II Петровића Његоша. Посланице његовог претходника Петра I послужиле су Милану Ивановићу као извор грађе за семантичко и прагматичко проучавање координираних синонима, док су Милош Ковачевић и Михаило Шћепановић стилистички, односно дијалектолошки анализирали дио опуса Мира Вуксановића. Некњижевним културним насљеђем Црне Горе позабавили су се Вања Станишић (О палеографским одликама преписке везане за Шћепана Малог) и Јелена Газдић (Јекавско јотовање дентала у цетињској штампи друге половине XIX вијека).

Опис неких црта народних говора Црне Горе у Суботићевој Српској граматици анализирао је Александар Милановић, док се о начину на који су ти говори, тј. њихова лексика, приказани у Општесловенском лингвистичком атласу могло сазнати на основу излагања учеснице из Москве Екатарине Јакушкине.

Из угла лексикографа скупу су се обратиле Марина Спасојевић (Збирке речи са подручја (данашње) Црне Горе у грађи за израду Речника САНУ) и Бранкица Марковић (Виноградарска лексика у Речнику Куча). Учесник из Париза Александар Стефановић усредсриједио се на граматичку проблематику – анализирао је облике именица средњег рода које означавају жива бића, а имају најмање једну суплетивну множину. У већој мјери прагматички приступ примијењен је у радовима Драгане Керкез, која је говорила о узвицима као маркерима неочекиваности, те Радоја Симића и Бојане Вељовић, који су истраживали употребу временских глаголских облика, и то на корпусу српских народних приповједака из Боке которске, односно у Сијарићевом роману Мојковачка битка. Од учесника нису биле запостављене ни когнитивистичка методологија, с којом се представила Тања Милосављевић (Вербализација концепта части на језичкој слици света Куча), ни методологија типолошке лингвистике, помоћу које је Бобан Станојевић покушао да објасни развој носних самогласника у српском и француском језику.

Од несагледивог значаја свакако су излагања на тему савремене језичке политике у Црној Гори. Поред једног од пленарних таква су била и излагања Милице Радовић Тешић (Интеракција дијалекта и књижевног језика у Црној Гори 200 година након Вукова Рјечника), Драге Бојовић (Црногорске језичке (не)прилике – србистика, антисрбистика и монтенегристика) и Митре Рељић („Црногорски језик” на Косову и Метохији – још један изданак трију језичких политика). Језичкополитичкој теми приступила је и Биљана Самарџић у реферату о судбини ћирилице у српским земљама окупираним током Првог свјетског рата.

Послије сваког блока лингвистичке секције вођене су садржајне, на махове и полемичне дискусије. Најживље и најплодније биле су оне покренуте у вези са стандардним језиком и функционалним стиловима, тачније у вези с контекстима у којима је употреба тих термина оправдана. Док су учесници дијахронијски усмјерених интересовања заступали став да се термин функционални стилможе протегнути и на историјске епохе током којих је владала језичка диглосија, Милош Ковачевић је доказивао да се њиме смију означавати само производи раслојавања једног језичког система.

У оквиру књижевнонаучне секције референти су се бавили токовима српске књижевности од средњовјековног и народног стваралаштва све до модерне и постмодерне продукције. При томе је сагледавање средњовјековног и усменог насљеђа освјежено неким новијим књижевнотеоријским и књижевнокритичким приступима, какви су, рецимо, постструктурализам и нови историзам, док су модерна и постмодерна књижевност третиране интердисциплинарно, у широком распону филозофских, херменеутичких и поетичких испитивања. Посебно је занимљиво што је више реферата тематизовало доминантне жанрове у постмодернизму, као и у савременој књижевности, која се не може олако смјестити у неки поетички оквир.

Како је скуп одржан у Црној Гори, и то у години јубилеја Горског вијенца, не чуди што је више реферата посвећено стваралаштву Петра II Петровића Његоша, али и његовом државничком раду. Већ је током пленарног засједања Мило Ломпар доказао да се „шифре трансценденције” формирају још у раним Његошевим пјесмама. Из филозофске перспективе Његошевом дјелу приступају два реферата: Душана Крцуновића, који Његошеву тему (анти)тирјанства анализира у контексту античке филозофије, и Драга Перовића, који Његошеву књижевну и државничку дјелатност сагледава у опсегу Хегелове концепције проблема владања и признања, закључујући да је Његош и као мислилац и као државник савременији од нас самих. Говорећи на теме које се тичу Огледала српског, Његошу су се одужили и Љубомир Милутиновић и Саша Кнежевић.

Излагања на тему српског средњовјековља углавном се односе на књижевно насљеђе настало на простору данашње Црне Горе. Док Јеленка Пандуревић интердисциплинарно приступа анализи записа из Црне Горе у Етнографској збирци Архива САНУ, Синиша Јелушић у контексту интертекстуалних тумачења истражује исихазам у Црној Гори. Владимир Баљ излаже на тему Никон Јерусалимац и великосхимник Никандар Јерусалимац. Просопографска белешка, а Милена Давидовић на тему Јелена Балшић и скрипторији на Скадарском језеру. У ширем културолошком и историјском распону Светлана Томин разматра Четворојеванђеље, пету инкунабулу из Штампарије Црнојевића. Посебну аналитичку инвенцију Данијел Дојчиновић показује изучавајући како су и колико житија Ћирила и Методија утицала на српску хагиографију, док Александра Тмушић Костић анализира приказ мотива љубави у Житију Светог Јована Владимира попа Дукљанина и Житију Светог Симеона Светог Саве. Стилска обиљежја карактеризације ликова у Венцловићевом Слову о Прекрасном Јосифу описује Маја Анђелковић.

Више излагања било је посвећено и модерној и постмодерној српској књижевности. Модерном поезијом, тј. „истином” њеног стиха, бави се Александар Јерков, док се на савремену поезију усредсређује више учесника: Валентина Питулић (Традиционални симболи у поетици Момира Војводића), Јован Пејчић (Одблесци завичаја или: Сам на своме трагу, родно у поезији Новице Тадића), Милорад Дурутовић (Културно сјећање у поезији Милице Краљ) и Горан Радоњић (Структура пјесничке књиге Камена чтенија Ивана Негришорца).

Драган Бошковић разматра идеологију, психологију, егзистенцију и модернистички субјект у Лалићевој Лелејској гори, а Младен Шукало у књижевноисторијски оквир постмодернизма позиционира Миодрага Булатовића, Борислава Пекића и Данила Киша. Савремени српски прозни писци из Црне Горе предмет су интересовања Марка Недића, док се појединим нашим прозаистима бави неколико референата: Драган Станић (Лирско-историјска визија у роману Кукавичја пилад Лабуда Драгића), Лидија Томић (Наративни поступци у прози Миодрага Вуковића), Јасмина Ахметагић (Психолошки роман Ђорђа Оцића), Радоје Фемић (Усуд диоба као архетип црногорског поднебља на примјеру књижевног дјела Жарка Команина), Слободан Владушић (Мотив додира уХазарском речнику Милорада Павића), Игор Симановић (Функција митског обрасца у Пекићевом Успењу и суноврату Икара Губелкијана) и Небојша Лазић (Уста пуна земље, или како именовати неизрециво).

Жанровски статус савремене српске књижевности разматрале су три учеснице: Весна Цидилко (Историјски роман и питање документарног у савременој српској књижевности), Ливија Екмечић (Проблем жанра у драми Душана КовачевићаКлаустрофобична комедија) и Ала Татаренко (Дело, текст, хипертекст: жанровске стратегије и експерименти са формом у српској прози постмодерног доба).

На посљедњем мјесту поменућемо излагање Јована Делића, посвећено универзитетском раду Нова Вуковића и његовом доприносу српској науци о књижевности. Рад је наведен на крају зато што је био једини те врсте, а не зато што га сматрамо мање важним. Баш напротив, Вуковићева достигнућа на пољу проучавања књижевности за дјецу, књижевне стилистике и стилистике уопште и те како обавезују на одавање почасти, да и не помињемо чињеницу да никшићкој србистичкој катедри он и даље недостаје, нарочито у ситуацијама кад се њен опстанак доводи у питање.

Оцјене изнијете у неформалним разговорима, као и у закључном слову Јасмине Грковић Мејџор и Александра Јеркова, упућују на закључак да се скуп у цијелости држао високог научног нивоа. Осим тога, потврдио је јединство српског културног и етничког простора и дао не само квалитетан преглед досад извршених лингвистичких и књижевнонаучних истраживања насљеђа с подручја данашње Црне Горе него и значајан допринос новим сазнањима у тој области. Наравно, његови ће се резултати адекватно вредновати тек пошто се и објаве у већ планираном зборнику, из којег ће осим саопштених реферата моћи да се прочитају и благовремено достављени радови најављених учесника који су оправдано изостали.

На крају треба рећи да се и овај скуп потврдио као мјесто на којем истраживачи из географски мање или више удаљених научних центара могу да размјењују идеје, мишљења и искуства, да успостављају и развијају сарадњу, па и да се друже. Другим ријечима, и овај је скуп протекао у врло пријатној радној атмосфери. Стога вјерујемо да ће свим учесницима остати у најљепшој успомени.

Милан Ивановић / Милорад Дурутовић