6. октобар 2017.

Промоција књиге ИШЧЕКИВАЊЕ АПСУРДА

Kњи­га мр Ра­до­ја Фе­ми­ћа ,,Иш­че­ки­ва­ње ап­сур­да − ком­па­ра­тив­ни оглед: Са­мју­ел Бе­кет, Ми­о­драг Бу­ла­то­вић, Жар­ко Kо­ма­нин“, ко­ја је об­ја­вље­на у из­да­њу Рат­ко­ви­ће­вих ве­че­ри по­е­зи­је из Би­је­лог По­ља, пред­ста­вље­на је у књи­жа­ри Ма­ти­це срп­ске – Дру­штва чла­но­ва у Цр­ној Го­ри, у Под­го­ри­ци.

-У пи­та­њу је ана­ли­тич­ко-син­те­тич­ка и ком­па­ра­тив­на ана­ли­за у чи­јем фо­ку­су су три драм­ска књи­жев­на тек­ста Са­мју­е­ла Бе­ке­та, Ми­о­дра­га Бу­ла­то­ви­ћа и Жар­ка Kо­ма­ни­на у ко­ји­ма по­вла­шће­но мје­сто при­па­да књи­жев­ном ли­ку Го­доа. Те­мат­ско те­жи­ште Фе­ми­ће­вог огле­да усмје­ре­но је пре­ма ин­тер­тек­сту­ал­ној ве­зи ко­ју је с Бе­ке­то­вим дје­лом оства­ри­ла дра­ма Ми­о­дра­га Бу­ла­то­ви­ћа ,,Го­до је до­шао“, ко­ја је на из­вје­стан на­чин по­ну­ди­ла сво­је­вр­сну од­го­нет­ку са­ме Бе­ке­то­ве упи­та­но­сти. У хро­но­ло­шком по­рет­ку, тре­ћи у ни­зу драм­ских тек­сто­ва ко­јим се аутор ба­ви је дра­ма ,,Го­до је до­шао по сво­је“ Жар­ка Kо­ма­ни­на – ка­зао је мр Алек­сан­дар Ћу­ко­вић.

Он је до­дао да сам ком­па­ра­тив­ни кон­текст ни­је оства­рен ис­кљу­чи­во на пла­ну три кон­крет­на књи­жев­на тек­ста, већ је у ве­ли­кој мје­ри осви­је­тљен од­но­сом ко­ји се фор­ми­ра на ре­ла­ци­ји из­ме­ђу дви­је књи­жев­не тра­ди­ци­је.

– Та­ко се ства­ра­ла­штво дво­ји­це до­ма­ћих пи­са­ца по­ста­вља у ши­ри, европ­ски кон­текст, у ко­ме је мо­гу­ће уочи­ти ме­ђу­соб­ну ко­му­ни­ка­ци­ју ко­ја је и пред­мет Фе­ми­ће­вог дје­ла. Би­тан до­при­нос ове књи­ге са­др­жан је у то­ме што, без об­зи­ра на ве­ли­ки број ра­до­ва по­све­ће­них ту­ма­че­њу Бе­ке­то­вог дје­ла, она освје­тља­ва не­до­вољ­но ис­пи­тан фе­но­мен ин­тер­тек­сту­ал­но­сти ко­ји ње­го­ва дра­ма чи­ни с дра­ма­ма Бу­ла­то­ви­ћа и Kо­ма­ни­на, та­ко да ова ком­па­ра­ци­ја ука­зу­је на при­ро­ду, функ­ци­ју и по­сље­ди­це оства­ре­ног ути­ца­ја. Та­ко­ђе, Фе­ми­ћев рад да­је до­при­нос и про­у­ча­ва­њу, ре­кли бисмо, за­по­ста­вље­ног Kо­ма­но­но­вог дје­ла – ка­зао је Ћу­ко­вић.

Пре­глед нај­у­пе­ча­тљи­ви­јих идеј­них стру­ја­ња ко­ја су до­ми­нант­но об­ли­ко­ва­ла на­ста­нак и екс­пан­зи­ју ан­ти­дра­ме, оли­че­не у ства­ра­ла­штву Бе­ке­та, Бу­ла­то­ви­ћа и Kо­ма­ни­на, оства­рен је кроз осврт на нај­по­зна­ти­ја есе­ји­стич­ка и фи­ло­зоф­ска оства­ре­ња Ал­бе­ра Kа­ми­ја и Жан Пол Сар­тра, ис­та­као је он. Ти­ме Фе­мић на­ро­чи­то апо­стро­фи­ра основ­не идеј­не уз­о­ре, иако би се на пр­ви по­глед да­ло за­кљу­чи­ти да је по­сао ,,лак“ ка­да не­чи­ја књи­жев­ност очи­глед­но илу­стру­је фи­ло­зоф­ску по­зи­ци­ју.

Дио ве­че­ри ко­ји је под­ра­зу­ми­је­вао раз­го­вор са ауто­ром во­дио је мр Ми­ло­рад Ду­ру­то­вић ко­ји је че­сти­тао ауто­ру Фе­ми­ћу на пре­ци­зно­шћу ко­јом нам је по­мо­гао да се су­о­чи­мо са не­у­хва­тљи­вим и кон­тро­верз­ним пој­мо­ви­ма ка­кви су ап­сурд и дра­ма ап­сур­да.

– Раз­ми­шља­ње о ап­сур­ду и ап­сурд­ном у ег­зи­стен­ци­ји књи­жев­но­сти се не мо­же ни за­о­кру­жи­ти ни­ти уло­ви­ти у де­фи­ни­ти­ван оквир. Због та­квих су­штин­ских по­те­шко­ћа, аутор у овој књи­зи пра­ви дви­је те­о­риј­ске увер­ти­ре. „Ап­сурд – без­у­спје­шна по­тра­га за сми­слом“ на­зив је дру­гог по­гла­вља у књи­зи у ко­јем се ис­пи­ту­ју до­са­да­шњи по­ку­ша­ји да се уло­ви сми­сао бе­сми­сла. Јед­на вр­ста ап­сурд­но­сти се са­гле­да­ва кроз кон­текст Да­ни­ла Хар­мса, дру­га кроз кон­текст фи­ло­зо­фи­је ег­зи­стен­ци­ја­ли­зма Сар­тро­вог ро­ма­на ,,Муч­ни­на“, а тре­ћа Kа­ми­ја – по­ја­снио је мр Ду­ру­то­вић.

Он је до­дао да је ме­то­до­ло­ги­ја оно што Фе­ми­ће­во дје­ло та­ко­ђе чи­ни из­у­зет­но ква­ли­тет­ним. На кра­ју пред­ста­вља­ња књи­ге, пу­бли­ка је има­ла при­ли­ку да уче­ству­је у раз­го­во­ру са ауто­ром и по­ста­вља пи­та­ња, што је на мо­мен­те ре­зул­ти­ра­ло и ве­о­ма бур­ном рас­пра­вом.

Ме­та­фи­зич­ки не­спо­ра­зум

Го­во­ре­ћи о Ан­дри­ће­вој ми­сли, ко­ја пред­ста­вља мо­то књи­ге ,,Иш­че­ки­ва­ње ап­сур­да“ мр Ра­до­је Фе­мић је ре­као да је, упр­кос ра­зно­род­ним идеј­ним тра­ди­ци­ја­ма, то­пос че­ка­ња слич­но ко­но­ти­ран.

– И код Ан­дри­ћа, баш као код драм­ских пи­са­ца ко­ји­ма се књи­га ба­ви, иш­че­ки­ва­ње усло­вља­ва пот­чи­ње­ност књи­жев­них ли­ко­ва. Ври­је­ме, ко­је не до­но­си ра­зр­је­ше­ње ег­зи­стен­ци­јал­не ениг­ме, пот­чи­ње­ност по­сте­пе­но тран­сфор­ми­ше у по­бу­ње­ни­штво, ко­је не ре­зул­ту­је ак­ци­јом, већ отва­ра ме­ха­ни­зам ци­клич­ног смје­њи­ва­ња раз­ли­чи­тих емо­ци­о­нал­них ста­ња ли­ко­ва, чи­не­ћи их кон­фу­зним – ка­зао је он. Фе­мић се освр­нуо и на су­ге­сти­ју мо­де­ра­то­ра мр Ми­ло­ра­да Ду­ру­то­ви­ћа, ко­ји је по­тен­ци­рао зна­чај ми­шље­ња о ап­су­р­ду Бо­ри­сла­ва Пе­ки­ћа.

– Без об­зи­ра на тер­ми­но­ло­шку и зна­чењ­ску дис­пер­зив­ност ко­ју ап­сурд ини­ци­ра, ње­гов ра­за­ра­ју­ћи ути­цај на ли­ко­ве огле­да се у бол­ном спо­зна­њу не­мо­гућ­но­сти са­ни­ра­ња ме­та­фи­зич­ког не­спо­ра­зу­ма, ко­ји чо­вје­ков по­ло­жај у сви­је­ту чи­ни тра­ги­ко­мич­ним. О то­ме убје­дљи­ва умјет­нич­ка свје­до­че­ња оста­вља­ју упра­во ауто­ри тре­ти­ра­ни у овој књи­зи – по­ја­снио је Фе­мић.