На Жабљаку је 13. јуна 2018. године одржана промоција књиге ,,Златни човјек – приче испред сеоске продавнице“, аутора Јанка Јелића. Промоцију књиге је организовала књижевна трибина  ,,Ријеч сa Дурмитора“, а  о књизи су говорили: доц. др Драго Перовић, књижевник Наод Вуковић и професор историје Момир Вуковић. Водитељ програма је био Радош Жугић.

Доцент доктор Драго Перовић је поздравио присутне у име издавача  и захвалио се  организаторима на промоцији. Такође је нагласио да је пред нама још по који примјерак првог издања књиге ,,Златни човјек“, књиге која ће ускоро изаћи у другом издању. Он је казао и следеће: ,,Један велики философ с краја 19. и прве  половине 20. вијека, добитник Нобелове награде за књижевност, Анри Бергсон је без изузетка тврдио: Уметност писца се најпре и састоји у томе да учини да заборавимо да он користи речи. Можда нам ово одређење умјетничког стваралаштва, на први поглед, изазива сумњу. Посебно кад је у питању лијепа књижевност, умјетност лијепе ријечи. Како и зашто да заборавимо да писац ,,користи ријечи“ док читајући његово дјело читамо управо низ ријечи које међусобним колоплетом одношења стварају значење и смисао који ми у њима откривамо. Бергсон је ипак мислио нешто друго и нешто дубље од овог површног разумијевања лијепог писања као лијепог низања ријечи. Умјетничко дјело једног писца постаје то тек када нас увуче у сопствени дух, у дух свога творца, дух који изазове наш читалачки дух да ступи у комуникацију са њим. Због тога тек кад читајући неко дјело дође до сусрета нашег и пишчевог духа, кад заборавимо ријечи кроз које се тај дух изражава и објективизује, тек тада читамо умјетничко дјело.“ Перовић је нагласио да смо кроз образовне системе  навикли да умјетничко дјело читамо линеарно од почетка до краја и да је то посебно битно за романе и епску поезију, док за књигу ,,Златни човјек“ то не важи, јер она, како наглашава професор Перовић, може да се чита како ко пожели, од почетка, од било које приче, од сјајног поговора проф. др Јелице Стојановић, али и од  прве реченице (,,Сједим ја тако, мој непознати, а опет познати, странче, и мислим се“) или од посљедње реченице (,,Људи, ето, вјерују и у златно теле, а у Златног човјека нико не  вјерује“). И у  једној и у другој се сажима, од ње или ка њој води ових девет кратких прича. Књига може да се чита и као једна једниствена сатира, са њеним смијехом одмах и на одложено, са смијехом који је у неколико прича она ивица са које човјек обара с оне стране ускомешаног јавног мнења. Приповједач ће с времена на  вријеме постати ,,неки нови ја“ пренесен из суровости и монотоније свагдашњице у изузетност и чак крајњу неподношљивост измаштаног, новог свијета.

Књижевник Наод Вуковић је истакао да је Јанко Јелић скренуо пажњу на себе још код друге књиге ,,Биљежница из преображаја“ као зрео прозни писац, премда се  до тада огледао као пјесник, писац драмских текстова, есеја и колумни, а у свим овим жанровима врло успјешно. Вуковић је нагласио да Јелићева најновија књига ,,Златни човјек“ садржи девет јако интересантних прича, које практично чине  једну цјелину, а аутор им је извориште одредио испред сеоске продавнице, док се њихови даљи токови сливају у ријеку прича, које отичу и скраћују доколицу, која је била и још траје у нашим срединама, а њено прекраћивање је једино могуће уз причу. Прича је стварна  и нестварна, истинита и лажна, заједљива и помирљива, а њен аутор је прича у разним приликама и разним поводима. Тако нам у овим причама Јанко Јелић сервира не само чудне догађаје, него и чудне јунаке. Приче Јанка Јелића се одликују специфичним хумором и свакако специфичном сатиром. Оно што је уочљиво приликом читања јесте да је оштрица Јелићеве сатире усмјерена на полтронски менталитет који је, нажалост, јако присутан у нашим срединама, као и на власт која разним методама одржава тај менталитет.

Професор Момир Вуковић је нагласио да га је сам наслов „Златни човјек“ вратио у давну прошлост гдје је и злато обмана ако се налази у главама са погрешном идејом и обманом. Јер је и злато као такво превара у очекивању највеће идеје, вјечне непролазности Бога живога и очекивања Божијих заповијести. Та прича је позната, али је била потребна да бих видио како писац транспонује свој мисаоно захтјеван наслов „Златни човјек“ који је више од наслова, он је, заправо, мисаона идеја и посебна слика која обједињује све пишчеве приче у једну цјелину. Писац уочава ту битну разлику злата као накита на руци или око врата. Према Јанку злато добија пуни сјај и племенитост када се носи у срцу као израз и симбол непрестаног људског напретка у смислу добра, моралности и човјечности. Тако писац са таквим поимањем злата долази до познате и од давнина укоријењене ријечи за неког ко је добар, частан и племенит да је златан. То је, у ствари, пишчева потрага и позив на непрестано усавршавање и побједу добра као вјечног људског задатка на земљи.

У „Златном човјеку“ писац ниже слике које често бивају провокативне, саркастичне, сатиричне, па и лажне на том магично-привлачном претпродавничком простору и атмосфери. Писац кроз разноврсне приче осликава социјалну политичку, а посебно психолошку димензију којом на веома зрео начин указује да је ,,ја” највећа препрека, ,,ја” као его, сујета, таштина и гордост. Паралелно указује да је економска база битна због које је и сам жестоко критикован и у кући и ван ње. Наизглед лаке приче уз пиво и сунце које пече у вр’ главе је наш оригинал који је писац разумио и кроз ликове и различите варијанте причања оставио као свједочанство за будућност. Од сада ће нас овако написана књига бранити и чувати од заборава и начина окупљања и причања. Мени се чини да писац управо врло успјешно осликава ове просторе указујући да су овдје све силе неба и земље дјеловале у истом смјеру, у противном живот се не би могао ни одржати. На своја леђа приповиједач преузима, и нужно и потребно, сав терет данашњег савременог свијета. Приповиједач прича приче чудне за ове просторе; и маштовите и врцаве и лажне и иритантне, а опет привлачне без обзира на све псовке и увреде које му упућују, они га изнова поново једва чекају и искрено воле. Иако приповиједач зна да наш човјек заграђен овим планинским ланцима или боље речено судбинским зидовима, не прихвата тако лако другачије приче изван њихових, које само кроз патњу и муку умију да проговоре. Приповиједачеве приче су супротне њиховој логици и због својих чврстих моралних ставова изазивају бијес јер се не уклапају у њихов начин мишљења, логике, а поготово истине.