9. јул 2018. Извор: http://mitropolija.com/

У Никшићу је синоћ, 9. јула 2018. године у Словенском Културном Центру (у организацији Матице српске − Друштва чланова у Црној Гори), отворена изложба цртежа, графичких приказа и фотографија Стефана Првовјенчаног. Уводно предавање на тему „Култ Немањића и Стефана Првовјенчаног у Црној Гори за вријеме Петровића Његош“ одржао је др Васиљ Јововић, професор Богословије Свети Петар Цетињски.   

Увод

Током своје владавине владари из светородне породице Петровић Његош (1697-1918) су баштинили српску државну идеју темељену у великој мјери на средњовјековној српској држави Немањића. Цетињска митрополија је његовала традицију српске средњовјековне државе, а та традиција је била уткана и у народну свијест становништва које је живјело на територији којом су Петровићи Његоши владали, као и у крајевима у њеном окружењу (мислим првенствено на Боку и Херцеговину). Посебно је књижевно, културно и уопште духовно стваралаштво српског народа на подручју тадашње Црне Горе било надахнуто српском средњовјековном државом. Писање у црногорској штампи, почев од прве периодичне публикације календара „Грлица“ (1835), па све до 1918. године, одражава став да су Петровићи Његоши баштинили и истицали српску државну идеју темељену на средњовјековној српској држави Немањића, која је била дубоко инкорпорирана у национални и духовни живот становника Црне Горе и крајева у њеном окружењу.

Култ

Појам култа сеже још у античко доба. У римском паганизму култ је јавно обожавање владара и предака. У ранохришћанском периоду под култом се најчешће подразумијева поштовање успомене заслужних људи и то најчешће мученика за које је био резервисан термин „свети“. Култ се чинио остацима (моштима) људског тијела и предметима који су припадали лицима са култом, које су сматране заштитницима манастира, града, мјеста и др. Култ је био везан за личност, одређени дан и мјесто.[1]

Немањићи

Немањићи су српска средњовековна династија која је владала Србијом у периоду од средине XII вијека (1166) до 1371. године. Владарски род носи име Немањићи, по Стефану Немањи, оснивачу династије. Немања је његово лично име, док заједничко владарско име Немањића – Стефан, потиче од грчке ријечи у значењу онај који је крунисан, који је овјенчан. Сви Немањини наследници, било да су владали или су одређени за наследнике престола, носили су име Стефан – овјенчани владар. Владари из династије Немањића су: велики жупан Стефан Немања 1166–1196, краљ Стефан Првовјенчани 1196–1228, краљ Стефан Радослав 1228–1233, краљ Стефан Владислав 1234–1243, краљ Стефан Урош I 1243–1276, краљ Стефан Драгутин 1276–1282, краљ Стефан Урош II Милутин 1282–1321, краљ Стефан Урош III Дечански 1321–1331, цар Стефан Урош IV Душан 1331–1355 и цар Стефан Урош V Нејаки 1355–1371.

Током двовјековне владавине Србијом династија је дала десет владара. Већина владара и чланова њихових породица је канонизована од стране Српске православне цркве, због чега је немањићки владарски род назван светородном лозом. Српска православна црква вршила је установљење култа и канонизацију Срба од почетка XIII вијека (Свети Симеон, Свети Симон, Свети Сава). У Српској православној цркви је хијерархијска љествица светих састављена према врсти њиховог подвига и врлинама њиховог живота. У свете се убрајају: светитељи, свети, свештеномученици, великомученици, преподобномученици, мученици, исповједници и преподобни.[2] Светитељи су побожни српски епископи, митрополити, архиепископи и патријарси који су на земљи живјели по светим и божанским истинама по ријечима апостола Павла: „Живим не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене“.[3] Развојем култа јачали су сроднички односи, друштвене обавезе и обичаји. Преко владара из династије Немањића и црквених поглавара идеолошки су уједињавани сви припадници заједнице у чврсту вјерску и државну цјелину. У вјеровању народа је увјерење да их култ предака штити и да се они заједно боре са народом против непријатеља. Култ владара-светитеља ширио се по цијелој српској држави и то не само зато што га је подржавала јака и организована црквена организације већ и стога што се у њему општехришћанско поштовање светаца и реликвија спајало с култом предака владалачког рода. У средњовјековној Србији је култ владара-светитеља снажно утицао на јачање ауторитета династије. Култ Стефана Немање – Светог Симеона, култ Светог Саве, култ Првовјенчаног краља – Светог Симона, култ краља Милутина су дали повода Немањиним потомцима да се сматрају „светородном“ династијом и да то наглашавају у великом броју докумената. Српски историчар Сима Ћирковић добро примјећује да је та „светородност“ била моћан фактор јер је чланове династије високо уздизала изнад других људи, па су сви каснији владари осјећали потребу да се генеалошки  вежу за Немањиће да би се на тај начин у пуној мјери легитимисали као владаоци. Наглашена улога династије имала је за последицу потпуно занемаривање свега онога што се у српској историји дешавало прије Немање (Рашка, Дукља).[4]

Иначе, култови код Срба су пролазећи кроз разна друштвена уређења (феудално, турску епоху, капитализам) адаптирани и срасли са схватањима која су одговарала друштвеним приликама њиховог доба.[5] Преко Балшића и Црнојевића, преко Црнојевића штампарије, штампарије Божидара Вуковића, Зетске епископије/митрополије и Цетињске митрополије његован је култ Немањића на простору данашње Црне Горе.

Петровићи Његоши

Петровићи Његоши су утемељење својих државотворних идеја тражили у српској средњовјековној држави: његовању култа чланова династије Немањића, у првом реду Светог Саве и Стефана Немање, Стефана Првовјенчаног, краља Милутина, Светог краља – Стефана Дечанског, цара Душана и другим (првенствено његовању косовског завјета). Такође то се огледало и у и хералдичким симболима, двоглави орао Немањића и Црнојевића који су преузели Петровићи, као и у ослобођењу територија које су некад улазиле у састав српске средњовјековне државе Немањића и на којима је била жива српска национална свијест.

Током вјекова носилац традиције српске средњовјековне државе, идеје државности Немањића на територији Црне Горе, Брда и Приморја била је Цетињска митрополија. То је нарочито дошло до изражаја након укидања Пећке патријаршије 1766. године и њеног припајања Цариградској патријаршији која је прећутно признавала аутокефалност Цетињској митрополији. Водећи борбу на ширем плану против турског поробљивача Цетињска митрополија је постала значајан политички чинилац на Балкану, а тиме су њено православно исповједање и богата традиција добили значај идеолошких и моралних основа у борби против Турака.[6]

Традиција и култ Немањића у народу тадашње Црне Горе и крајева у њеном окружењу огледала се у великом броју цркава и крсним славама чији су патрони били из светородне династије Немањића, слављењу Светог Саве као школског заштитника, његовању традиције српске средњовјековне државе увођењем у школске програме и уџбенике, као и великом броју топонима, народних пјесама, прича и предања посвећених Немањићима.

Тако на примјер, осам српских светитеља, међу њима и Свети Сава, се помињу у једном Молитвенику/Зборнику за путнике из 1716. године, који је рађен по поруџбини попа Николе из села Грађана, гдје је под 14. јануаром Свети Сава убиљежен црвеним словима као први архиепископ српски.[7] Такође, у једном писму Црмничана Паштровићима (1739 – 1742) између осталог, се каже: „…но се Богу молимо који ни је сазда и прво светитељу Сави србскому који ни је ут(в)рдио вјеру и закон …“[8] У календару Грлица, у првом дијелу је штампан црквени календар у коме се, између осталих, налазе се имена српских светитеља који се празнично прослављају.[9]

Владари династије Петровић Његош, који су себе сматрали настављачима династије Немањића, посебно  су његовали култ Светога Саве, који у Црној Гори има дубоку старину и историјски континуитет. Владика Данило (1697-1735) записује да је купио књигу „Житије Светога Саве“, називајући Светог Саву првим архиепископом и учитељем српским.[10]

Владика Василије (1750-1766) написао је пјесму „Ода Немањи“ у којој се владика обраћа светим српским краљевима да моле Христа Бога за помоћ у ослобођењу српског народа од Турака и обнављању српског царства.[11] То је  права политичка пјесма која садржи цијели један програм.[12] Основни топос пјесме посвећене Светом Симеону Мироточивом – Стефану Немањи је буђење нације, уз који се јавља и топос путеводитеља (духовних и националних вођа), који треба да уз Божију помоћ остваре општенационални идеал, а то је васкрс српске државе.[13]

Владика Петар I (1784-1830) је своје државотворне амбиције темељио на средњовјековној српској држави. О томе најбоље говори његов план о формирању „славено-сербског царства“, односно идеја о обнови средњовјековне српске државе. (Према овом плану, Црној Гори је требало присајединити Подгорицу, Спуж, Жабљак, Боку Которску, Херцеговину, Дубровник и Далмацију). Од тих територија било је планирано да се образује српско царство – „Славено-српско царство“. Титулу српског цара понио би руски император, постојао би и „президент“ који би требало да буде рођени Рус, а његов помоћник би био цетињски митрополит који би носио титулу „тајног савјетника“. Престоница царста био би Дубровник. Митрополији Славено-српског царства требало је одредити три архијереја са сједиштима у Задру, Требињу и Котору.[14]

Један од важних догађаја у истицању државне идеје Петровића Његоша десио се на почетку владавине Петра II Петровића Његоша (1830-1851),  а то је било је проглашење Петра I за светитеља (17. октобра 1834), уношење његовог имена у црквени календар и  прослављање заједно са празником Рођења Пресвете Богородице. Начин проглашења Петра I за светитеља има доста сличности са увођењем у ред појединих српских светитеља (Светог Симеона, краља Милутина, Стефана Штиљановића, Светога Саве).[15]

Владика и велики пјесник Петар II, тежећи ка истим циљевима – слободи српског народа, велича славу Немањића и њихових задужбина, и у спјеву „Шћепан Мали“ кроз лик сердара Вукала, између осталога, каже:

„Весели се, праху Немањића,

Немањића и Гребљановића,

Јер ће ваше круне засијати,

Како јарко сунце на истоку,

Знамена се ваша развијати

Над велике ваше развалине …

Сад пропојте Високи Дечани

И лијепа лавро Студенице,

Свети спомен из вјечне читуље

За слободу нашим јунацима.“[16]

Петар II се руководио са два кључна духовна и национална принципа: 1. „косовску завјетну традицију, коју је он у  свом богатом књижевном стваралаштву уздигао на знатно већи литерарни и мистични ниво, него његови предходници, и 2. српски народни интегрализам, чији је исходишни циљ био и остао стварање јединствене и недјељиве српске државе на Балкану“.[17]

Његошеве најбитније политичке идеје биле су: „освета Косова“ и обнова Душановог царства, која је била обликована у свијести српског народа из Старе Црне Горе. (О томе свједоче мемоарски записи Матије Бана (1818-1903), једног од најпознатијих представника Србокатоличког покрета у Дубровнику, у којима су приказана четири дипломатска сусрета са Његошем на Цетињу у периоду између 1848. и 1851. године). Његош је сматрао да центар обновљене и уједињене српске државе треба да буде тамо гдје је била колијевка српске државности и духовности: у Призрену, граду који је био једна од престоница средњовјековне Србије.[18]

Државотворну српску идеју највише је развио књаз/краљ Никола I Петровић (1860-1918) коме је узор било „Душаново царство“. Своје политичке намјере овај владар – пјесник изразио је у програмској пјесми „Онамо, онамо“ из 1867. године коју је српски народ тадашње Црне Горе прихватио као своју борбену химну и као позив у рат за ослобођење потлаченог дијела српског народа, тј. као свој велики национални задатак, који се мора остварити. Жеља за Призреном, престоним градом, и освета Косова изражена је кроз стихове:

„Онамо, онамо… да виђу Призрен!

Та то је моје – дома ћу доћ!

Старина мила тамо ме зове,

Ту морам једном оружан поћ.“[19]

…………………………………………..

„Онамо, онамо… за брда она

Милошев, кажу, пребива гроб!

Онамо покој добићу души,

Кад Србин више не буде роб.“[20]

Своје политичке амбиције Никола Петровић је добрим дијелом остварио у ратовима са Турском 1876-1877. и Балканским ратовима (1912, 1913). Његова жеља је била обнова српске средњовјековне државе на чијем би челу због својих историјских заслуга била династија Петровића.

На то да су Петровићи баштиници средњовјековне српске државе указују и  ријечи Државног савјета приликом крунисања Николе Петровића Његоша за краља Црне Горе: „Ви, Височанство, постигосте да сједините Црну Гору са Зетом, у којој некада владаху Жупани, а послије њих Велике Војводе, нашљедници царског и краљевског Дома Њемањића“.[21]

Краљ Никола I написао је 1912. године „Пјесму Светом Сави“.[22] Осим што у пјесми велича Савину просветитељску мисију, краљ Никола изражава и своје политичке идеје, мада се у пјесми није држао историјских чињеница. Двије године прије настанка пјесме Никола се крунисао за краља и прогласио Црну Гору краљевином, а такође је настојао и на томе интензивно радио да дође на српски краљевски трон, да постане краљ српског народа, тј. Србије и Црне Горе. По пјесми Стефан Немања је Николин предходник, а Црна Гора држава коју је Стефан Немања засновао.[23] Краљ Никола је приказао Стефана Немању и Светог Саву као утемељиваче Црне Горе на чијем државничком и духовном подвигу и подухвату почива Црна Гора – „Српска Спарта“.[24] За краља Николу суштина светосавске мисли састојала се у истрајном раду на духовном препороду и изградњи националног јединства српског народа. Краљ Никола је иначе сматрао да је држава Црна Гора своје постојање и трајање утемељила на средњовјековној немањићкој традицији.

У историјама о Црној Гори писаним у другој половини XVIII и у XIX вијеку писано је о Немањићима. У својој историји владика Василије Петровић опширно пише о Немањићима, наводећи између осталога, да се у Зети родио Стефан Немања, оснивач „Српског царства“ (и да је владао 46 година), за цркву св. Арханђела Михаила каже да је зидао краљ Стефан Првовјенчани и да је на „солиоцком“ (грбаљском) пољу.[25] Василије наводи и да је у Зети Свети Сава поставио првог архијереја Илариона Шишојевића (Петровић 1997: 15-16). Петар I Петровић Његош и Сима Милутиновић Сарајлија у својим историјама наводе податак да су зетски господари Балшићи по женској линији у крвном сродству са Немањићима (Петровић Његош 1997: 41; Милутиновић 1997: 75). Митрополит Петар I наводи да су по слому Српског царства Которани, који су се предали Млечанима, у манастиру на Превлаци, кога је основао краљ Стефан Првовјенчани, отровали 72 калуђера. (То је било у вријеме, каже митрополит, када је Иван Црнојевић ратовао с Турцима и био принуђен да да Конавле (од Дебелог бријега до Фратарске дубраве) у залогу за неколико хиљада перпера Дубровачкој Републици и кад су Которани мислили да ће Турци покорити Црну Гору).[26]

Милорад Г. Медаковић такође спомиње да су Балшићи по женској линији у крвној вези са Немањићима и наводи да је манастир Св. Арханђела на Превлаци саградио Стефан Првовјенчани, а катедралу Св. Трипуна цар Душан (Медаковић 1997: 178, 182). Димитрије Милаковић у уводном дјелу своје историје пише о Немањићима (Милаковић 1997: 285-290), а док Ђорђе Поповић у својој историји о Црној Гори посебно (пето) поглавље посвећује Немањићима (Поповић 1997: 436-441).

Немањића су били заступљени и у школским програмима у Књажевини/Краљевини Црној Гори. У склопу предмета „српска историја“ у трећем и четвртом разреду основне школе изучавани су Немањићи (Делетић 1995: 61-67). Такође и у средњим школама: Гимназији, Богословији, Богословско-учитељској школи и Дјевојачком институту, период владавине Немањића опширно је изучаван (Делетић 1995: 68-90). И у уџбеничкој литератури заступљени су Немањићи: у „Краткој историји српског народа“ из 1868. године; у „Историји српског народа“ из 1898. године аутора Мила Ковачевића и Лазара Перовића и 1906. године, аутора Мила Ковачевића (Делетић 1995: 125-131).

О Немањићима је написан велики број текстова у црногорској штампи.

Свети Сава

У једном тексту идеолошког карактера наводи се мишљење руског историчара Мајкова који каже да је за дуго прије Немањића језгро Србије била Зета, која се у ужем смислу звала Далмација и Дукља. Зета је била колијевка рода Немањића и у њој су одрастали готово сви Немањићи (Слава зетскијем господарима 1893: 1).[27]

Највећи број текстова у црногорској штампи, као и у штампи Боке Котроске, у којима су обрађене историјске личности посвећен је Светом Сави. Заједничко свим текстовима је истицање значаја Светог Саве за српски народ и српску државу (Живковић 1906; Раско Немањић 1934; Свети Сава1935; И. 1935; Шеровић 1935б; Слава Милешева 1935; Липовац 1935; Липовац 1936; Свети Сава1936; Злоковић 1937; Вујисић 1939; Српски просвјетитељ 1940; Свети Сава 1941). Овако велики број текстова свједочи да је Свети Сава и светосавље било опсесивна тема црногорске публицистике и периодике тога времена. Сви текстови свједоче о снажној развијености култа Светог Саве на простору данашње Црне Горе. У текстовима је нарочито истакнута улога Светог Саве као првог српског просветитеља и духовног оца наше историје.

Светосавље је током вјекова постајало богата ризница народног искуства и на свој начин схваћених хришћанских поука, без обзира на њихово поријекло из Светог писма или текстова житија (Божић 1979: 395).

Стефан Првовјенчани

Велики број текстова односи се и на Стефана Првовјенчаног.

У календару Бока архимандрит Дионисије Миковић у тексту „О српским свецима“ пише о Стефану Првовјенчаном. Стефан Првовјенчани је био средњи син Стефана Немање. Отац га је поставио на престо 1197. године, али старији брат Вукан уз помоћ мађарског краља коме је обећао подложност и увођење католичке вјере у Србији, отео му је 1202. године престо, али га је Стефан повратио 1204. године. Браћу је помирио Свети Сава над очевим моштима. Са братом Савом утврдио је православље у Српству. Описао је живот свог оца и написао многа научна питања српском охридског архиепископу Димитрију Хоментијану. Пролазио је и кроз Боку Которску. Паштровићима је потврдио повластице. На мјесту данашњег манастира Режевића, гдје је преноћио, основао је црквицу св. архиђакона Стефана, која више не постоји.  Некадашњу римску тврђаву на шкољу пред Перастом претворио је у православни манастир у спомен св. Ђорђу. Главна његова задужбина је манастир седмовратна Жича код Ибра. Године 1227. напрасно се разболио и пред смрт закалуђерио.[28] Стефан Првовјенчани је изненада преминуо септембра 1228. године.[29] Када је умро Стефан Првовјенчани, Сава га је канонизовао као и монаха Симеона, а крунисао је синове Стефанове: Радослава и Владислава.

Бечки часопис Парламентер (чије писање преноси Глас Црногорца) наводи да је Стефан Првовјенчани помакао границе српске државе према сусједној грчкој царевини – Византији, и као неограничени господар државе није се задовољавао насловом великог жупана, него се хтио крунисати краљевском круном. У Парламентеру се истиче да се и Стефан као и други владари средњовјековне Европе „који су као мјесец од римског сунца сјај добивали“ обратио папи Хонорију III у Риму. Папа му је поклонио краљевску круну, којом га је 1222. године Свети Сава, његов брат, као првог краља из куће Немањића свечано крунисао (Из историје 1902: 2).[30] Према садашњим сазнањима папа Хонорије III послао је Стефану Немањићу 1217. године по посебном легату краљевски вијенац. Стефаново крунисање од стране архиепископа Саве, свога брата (кога описује Теодосије у своме спису о Савином животу), говори да су нове политичке потребе (ослањање на Византију) налагале да се Стефаново крунисање прикаже као чин изведен у домаћим условима.[31]

За цркву св. Ђорђа у Ораховцу Петар Рафаиловић каже да потиче из времена Стефана Првовјенчаног, чије је име по предању било урезано на спомен плочи која се налазила изнад црквених врата.[32]

Резиме:

Током своје владавине Црном Гором Петровићи Његоши су баштинили српску државну идеју која је темељена највише на средњовјековној српској држави. Култ Немањића дубоко је надахњивао и усмјеравао владаре из светородне династије Петровић Његош у њиховој државотворној и националној мисији. Посебно је био јак култ Светог Саве. Главни носилац традиције српске средњовјековне државе, која је била уткана у народну свијест становништва, била је Цетињска митрополија. Књижевно, културно и уопште духовно стваралаштво српског народа на подручју Старе Црне Горе, Брда и Приморја било је надахнуто српском средњовјековном државом. Велики број текстова у црногорској штампи који се односе на српску владарску династију Немањића, од којих је највећи број посвећен Светоме Сави, говоре о дубоко укоријењеној свијести тадашњих Црногораца о српској средњовјековној држави. У историјама Црне Горе и школским уџбеницима династија Немањића заузимала је видно мјесто, као и у наставним програмима за основну и средњу школу.

Петровићи Његоши су баштинили и јако истицали српску државну идеју темељену на средњовјековној српској држави Немањића дубоко инкорпорираној у национални и духовни живот становника Црне Горе и крајева у њеном окружењу.

 

                                   Слава Богу!

Свесловенско друштво, 9. 07. 2018. године, Никшић

 

У календару Боки Дионисије Миковић је дао и датуме по јулијанском календару када се који српски светитељ слави.[33] У мјесецу јануару се славе: 4. Св. архиепископ Јевстатије, 14. Свети Архиеппископ Сава, први архиепископ и просветитељ, 15. Св. Прохор Пчињски и преподобни Гаврило Лесновски, 18. Свети Максим митрополит. У фебруару се славе: 8. Свети Сава II архиепископ, 13. Свети Симеон Мироточиви. У мјесецу априлу се славе: 26. Свети Јоаникије Црноријечки, 29. Свети Василије Острошки. У мјесецу мају: 11. Свети Кирило и Методије, 11. Свети Никодим архиепископ, 20. Свети Стефан игуман Пиперски, 22. Свети Јован-Владимир кнез Зете и Подгорја, 26. Свети Георгије Кратовац, мученик. У мјесецу јуну се славе: 15. Свети Цар Лазар и Свети Јеврем II патријарх. У мјесецу јулу: 27. Свети Климент епископ Велички, 30. Света мајка Ангелија, деспотица. У мјесецу августу се славе: 16. Свети Јевстатије архиепископ, 30. Сабор српских светитеља, учитеља и просвјетитеља: Саве I, Арсенија I, Саве II, Јевстатија I, Јакова, Никодима, Данила архиепископа и патријарха, Јоаникија II, Јеврема II, Спиридона (1382-1388), Макарија (1557-1574) и Гаврила. У септембру се славе: 3. Свети Јоаникије патријарх, 14. Свети Симон (Стеван Првовјенчани). У октобру мјесецу се славе: 4. Свети Стефан Штиљановић, кнез паштровски, деспот, 9. Свети Стефан Бранковић деспот, 14. Света Петка- Параскева, 18. Свети Петар Петровић Његош митрополит, 21. Свети Иларион епископ, 28. Свети Арсеније епископ, 30. Свети Милутин- Стефан краљ и Света Јелена краљица. У мјесецу новембру: 11. Свети Краљ Стефан Дечански. У мјесецу децембру се славе: 2. Свети Стефан – Урош цар, 10. Свети Јован деспот, 20. Свети Данило II архиепископ.[34]

[1] Павловић 1965, 7.

[2] Милеуснић 1989, 7-8.

[3] Нови завјет 2014, 412.

[4] Историја српског народа, I, Београд 1994, 272 (С. Ћирковић).

[5] Павловић 1965, 7.

[6] Ђоко Д. Пејовић, Црна Гора у доба Петра I и Петра II. Оснивање државе и услови њеног развитка, (Београд: Народна књига, 1981), 125.

[7] Слободан Јокић, Црквени живот у Црној Гори у 18. и 19. вијеку, (Подгорица: Издавачки центар Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, Цетиње: Светигора, Беране: Свевиђе, 2017), 133-134.

[8] „Црмничани Паштровићима (1739-1742)“, у: Зборник докумената из историје Црне Горе (1685-1782), приредио Јевто М. Миловић,  (Цетиње: Историјски институт НР Црне Горе, 1956), 126.

[9] Јокић, Црквени живот…, 151.

[10] Будимир Алексић, „Свети Сава у пјесмама српских књижевника из Црне Горе“, у: Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори (Цетиње: Митрополија Црногорско-приморска, Београд: Институт за теолошка истраживања ПБФ, 2010), 368.

[11] Василије Петровић, „Ода Немањи“, у: Цетињски љетопис, (Цетиње: Централна народна библиотека НР Црне Горе, Друштво библиотекара НР Црне Горе, 1962), 15-16.

[12] Михаило Пантић, Књижевност на тлу Црне Горе и Боке Которске од XVI до XVIII века, (Београд: Српска књижевна задруга, 1990), 411.

[13] Б. Алексић, „Свети Сава у пјесмама …“, 369.

[14] Бранко Павићевић, Историја Црне Горе. Саздање црногорске националне државе 1796-1878, 4-1, (Подгорица: Историјски институт Црне Горе, Новинско јавно предузеће „Побједа“, 2004), 74.

[15] С. Јокић, Црквени живот …, 77-82.

[16] Петар II Петровић Његош, Шћепан Мали; Проза; Преводи. (Београд: Просвета, Цетиње: Обод, 1974), 15-16.

[17] Предраг Вукић, „Српска народносна мисао у списима Светог Петра Цетињског“, Светигора, 203 (новембар 2010): 19.

[18] Б. Алексић, „Косово и Метохија …“, 383-384.

[19] Никола I Петровић, Пјесме, (Цетиње: Светигора, Подгорица: Октоих, 2009), 21.

[20] Исто, 22.

[21] „Преставка Државног савјета Николи I о подизању ранга владарске титуле“, у: Црногорски законици …, 491.

[22] Никола I, Пјесме, 227-234.

[23] Јован Чађеновић, „Пјесма Светом Сави краља Николе“, у: Године и књиге, (Подгорица: Медеон, 2002), 15.

[24] Б. Алексић, „Свети Сава у пјесмама …“, 371.

[25] Г. Петрановић, Исторички преглед о православној цркви у Бокикоторској, 5.

[26] Кратка историа Црне Горе, 60-61; Л. Б. Челебић сматра да је предање о тровању седамдесеторо од седамдесет и два калуђера у манастиру св. Михаила на Превлаци чиста машта, јер толико калуђера нијесу имали ни много већи манастири средњег вијека, нити је око Превлаке могло бити хиљаду четиристо православних кућа, в. Л. Блехова Челебић, Хришћанство у Боки 1200-1500, Которски дистрикт, 367. М. Јанковић наводи да су неки превлачки калуђери пострадали изгледа између 1439. и 1441/2. године, в.  М. Јанковић, Зетска митрополија на Превлаци у XV веку, 101.

[27] Детаљно о статусу Дукље и Зете у држави Немањића в. (Благојевић 2011: 7-24) и (Божић, 1950: 97-121).

[28] Д. Миковић, О српским свецима, Бока, календар за 1909. годину, XXXI.

[29] Историја српског народа, I, 308.  (Б. Ферјанчић).

[30] По савременој историографији папа Хонорије III послао је Стефану Немањићу 1217. године по посебном легату краљевски вијенац. Стефаново крунисање од стране архиепископа Саве, свога брата (кога описује Теодосије у своме спису о Савином животу), говори да су нове политичке потребе (ослањање на Византију) налагале да се Стефаново крунисање прикаже као чин изведен у домаћим условима, в. (Историја српског 1981: 300).

[31] Историја српског народа, I, 300 (Б. Ферјанчић).

[32] П. Рафајловић, Св. Георгије у Ораховцу, Шематизам православне епархије бококоторско-дубровачке за годину 1910, 39-41.

[33] Д. Миковић, Српски светитељи, Бока календар за 1910. годину, 65; Испод ауторовог текста је напомена да је болешћу био спријечен да заврши животопис светаца, започет у календару Боки за 1909. годину.

[34] Д. Миковић, Српски светитељи, 65.