Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

„ОДНОСИ СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ 1851−1860“: ПРОМОЦИЈА У МЕДВЕЂИ И ЛЕБАНУ

У организацији православног удружења Само слога Србина спасава из Лебана, књига Односи Србије и Црне Горе 1851–1860, у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, ауторке Катарине Тодоровић, промовисана је 29. маја ове године у Културном центру општине Медвеђа,  као и у библиотеци Бранко Радичевић у Лебану.

На промоцији су говорили: историчар Александар Миљковић, докторанд Филозофског факултета у Нишу, Милан Живковић, професор историје и ауторка књиге.

Дајући увод и општи осврт на односе Србије и Црне Горе у 19. вијеку професор Живковић је истакао значај процеса ослобођења и уједињења српског народа који је почео Првим српским устанком. Од тада, па до краја 19. вијека, али и у првим деценијама 20. вијека, овај процес је имао свој континуитет.

  • У свим плановима које је Србија имала од 1844–1866, од Начертанија до Првог балканског савеза, Црна Гора је заузимала значајно место у саставу будуће државе, и то пре свега због историјских традиција и српског становништва које је вековима живело на простору Црне Горе. Током овог периода односи су били релативно добри. Црна Гора је била духовни центар, а Србија политички центар окупљања српског народа. Најкрупнији корак у њиховoм односу начињен је септембра 1866.г. када је у посебну дипломатску мисију на Цетиње упућен Милан Пироћанац. На основу споразума који је том приликом склопљен, кнез Никола је требало да абдицира у корист династије Обреновић, а за узврат би добио титулу српског принца са апанажом од 20.000 дуката. Међутим, до реализације Првог балканског савеза није дошло, па је и овај споразум остао беспредметан. Интересантан је податак да је после потписивања овог споразума кнез Никола написао песму Онамо,`намо у којој је смештена читва идеологија династије Петровић оличена у Косовском завету и свести о припадности српском народу:

Онамо, ‘намо… за брда она

Милошев, кажу, пребива гроб!

Онамо покој добићу души,

кад Србин више не буде роб.

Садржај и значај научне монографије, присутнима је предочио историчар Александар Миљковић.

  • Писана је на основу признате историографске литературе и релевантне архивске грађе која се чува у Архиву Србије у фондовима: Државни савет, Министарство иностраних дела, Митрополија београдска, Суд за ограничавање државних шума, затим у збирци Драгослава Страњаковића, као и архивске грађе из Народног музеја Црне Горе на Цетињу из фонда Данило I. Оно по чему је ова књига значајна је то што она употпуњује веома замагљену слику о односима две српске државе у периоду владавине кнеза Данила Првог Петровића и кнеза Александра Карађорђевића и друге владе кнеза Милоша Обреновића тј. период од 1851. до 1860. године. Писана је научним, али уједно и веома питким и занимљивим стилом. Она употпуњује и баца ново светло у односима Србије и Црне Горе, славних али  и веома турбулентних догађаја из националне историје 19. века. Књига завређује пажњу како стручне  тако и шире читалачке публике и сматрамо да треба да буде својеврсни приручник, првенствено млађим генерацијама у развијању слободарског духа, љубави према Отаџбини и своме народу.

Осврћући се на мотиве који су је руководили да се бави историјом односа Србије и Црне Горе у шестој деценији 19. вијека, ауторка је истакла следеће.

  • Чињеница да сам рођена у Црној Гори и да сам тамо завршила основну школу, па самим тим и била сведок многих догађаја, који су одредили нови правац савремене Црне Горе, као што су њено отцепљење од Србије, као и промена имена језика, мотивисали су ме да истражујем историју Црне Горе и њено место у целокупној историји српског народа, као и њене односе са Србијом. Тако је и настала ова књига, која представља, или се бар надам да представља, допринос како историји српског народ тако и појединачно историји држава Црне Горе и Србије.

Између осталог, Тодоровић је подсјетила да, нису нововековне државе Србија и Црна Гора створиле српски народ већ је српски народ, који је до тада живео у оквирима Османског царства, успео да створио ове државе, као пламтећа језгра, из којих се варница слободе ширила и на друге поробљене српске територије. Ослобађајући полако део по део територија, државе су се увећавале да би до кулминације тог процеса дошло након Првог светског рата.

Промоцију је водио Доминик Богдановић, који је рецитовао стихове пјесме Ћераћемо се још пјесника Матије Бећковића. Традиционалним српским звуком, публици се представио и народни гуслар Миљан Токовић.