Недавно објављена књига пјесама Нијеми говорници Радинка Крулановића промовисана је 29. септембра у књижари Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.

Пред подгоричком публиком, о Крулановићевој поезији говорили су књижевник Будимир Дубак, мр Радоје Фемић, док је програм водила Бојана Пејовић. Проф. др Јелица Стојановић, предсједник Друштва одржала је Слављеничко слово, чиме се на својеврстан начин захвалила и одлала признање на скоро трогодишњем радном ангажману Радинку Крулановићу, који је вршио функцију извршног директора у књижари, али свесрдно пружао допринос раду Матице у свим њеним културно-научним активностима. Истовремено, проф. Стојановић је уручила „Бранкову награду“ Лазару Срдановићу, коју је овај талентовани студент српског језика и књижевности са никшићког Филолошког факултета добио за свој дипломски рад на прошлогодишњем конкурсу Матице српске.

• Подсјећања ради, „жири у саставу проф. др Војислав Јелић, предсједник, доц. др Наташа Половина, проф. др Владимир Гвозден, проф. др Драгана Вукићевић и проф. др Сања Париповић Крчмар прегледао је 21 рад које су доставиле одговарајуће катедре из Београдам Новог Сада, Крагујевца, Бања Луке и Никшића, једногласно одлучивши да додијели другу награду Срдановићу за рад Метафоризација као умјетнички поступак у Бескрајној причи Михаела Ендеапод менторством доц. др Светлане Калезић Радоњић“.

Слово о књиз Нијеми говорници књижевника Будимира Дубака доносимо у цјелости:

РЕЧИТИ ГОВОР НИЈЕМИХ ГОВОРНИКА

У аутобиографској забиљешци на крају нове књиге пјесама Нијеми говорници Радинко Крулановић изражава наду да ће „философи и пјесници завладати свијетом. Иако неки мисле да би то био луди свијет, сигуран сам да не би био гори од овог“. Не каже, дакле, да би с таквим владаоцима свијет био бољи и срећнији, што би било у духу идеалистичког оптимизма, већ мисли само да не би био гори од постојећег, што је ближе антрополишком песимизму, или пак умјереном скептицизму.

Ово становиште у промишљању свијету битно је философско. Међутим, у својим пјесничким књигама: Тишином ти говорим; Ријечи које не дајем олако; Ad fontes и управо објављеној Нијеми говорници, Радинко Крулановић самом пјеснику и поезији даје привилеговано мјесто, упркос философском дискурсу, који се јавља у виду поднаслова четири циклуса књиге Нијеми говорници.

          Уводни циклус носи наслов „Опијело за нерођену мајку“, а поднаслов је „Немогуће могућег“; други је „Камено те будим“, с поднасловом „Могуће немогућег“; трећи „Над Косовом тама починула“, с поднасловом „Могуће могућег“ и „Нијеми говорници“, с поднасловом „Изнад немогућег и могућег“.

Поменути поднаслови суштински одређују поље пјесниковог интересовања, које се простире од могућег до немогућег, и обрнуто, затварајући тако један бескрајни круг.

Књига почиње „Опијелом за нерођену мајку“, оксиморонског наслова, чију привидну парадоксалност појачава поменути поднаслов „Немогуће могућег“. Читањем самих пјесама отклања се проблем противречности.

Болној успомени на смрт своје мајке претходи пјесма о Богомајци „Млекопитателница“. Пјесник се сјећа: „Оне дивне Слике: / Бог ти / у наручју, / а Ти га собом причести“.

Призивање успомене на молитву пред чудотворном иконом Пресвете Богородице Млекопитателнице, која се налази на иконостасу цркве у карејској испосници Светога Саве Освећеног, коју је Свети Сава Српски донио из Свете земље, заједно са Пресветом Тројеручицом и игуманским штапом Светог Саве Освећеног, даје тон обраћања оној која је њега дојила, и која је преминула док је он био на путу. Накнадно свијетло на тај циклус баца прозни запис „Света тишина“, којим се завршава књига Нијеми говорници. У том тексту читамо: „Умрла је у предвечерје љетњег дана. Тихо. Био сам на путу… Моја посла. Ја сам путовао, а она је умирала… А пут је један, једини, или је циљ један, само су различита мјеста са којих полазимо“.

Ова прича има функцију својеврсног коментара, који је, у форми списка, примијењен и после завршног циклуса „Нијеми говорници“, о чему ће касније бити ријечи.

Наредни циклус „Камено те будим“ посвећен је Богу, као Творцу свега видљивог и невидљивог, који се јавља у улози врховног каменоресца, каквога није било „ни испред почетка почетака“, а и како би га могло бити кад је Он беспочетан. Разумије се, у средишту тог универзума, који оличава камен, налази се човјек, којег је каменорезац – Бог створио „као искру из камена“. Ова његошевска метафора обухвата и плач пјесничког субјекта, у пјесми „Пракамена суза“, која капа од Јова до Рада Томова и њега, у овом „јудолу плачевном“, гдје смо, као у Црној Гори, како вели Крулановић, „брата у камен затуцали“.

Руковјет пјесама о камену и плачу уводи читаоца у простор Косова и његове историјске судбине, од немањићког до нашег доба. Циклус је насловљен „Над Косовом тама починула“. Пјесник ходочасти по светој српској земљи, над којом се густа тама надвила, и насред које је поново „содом запушио“. Али, неуништиви су манастири и цркве у којима борави живи Бог и чува свој изабрани народ да издржи до краја, до „Христове побједе“, како је поручивао у литијама наш неумрли митрополит Амфилохије.

У манастиру Дечани монах се моли за прогонитеља, од кога бодљикава жица и туђа војска штите свете мошти Стефана Дечанскога. Походи пјесник Љевишку, Свете Архангеле, Грачаницу, ријеку Бистрицу, али присуствује и „сусрету“ Светог Кнеза Лазара и Црног Ђорђа, у коме великомученик косовски тјеши одсјечену главу српскога Вожда ријечима:

Шта ће глава земљи

сем да се црви око ње гложе?

Овако смо је заметнули

небу под облаке

баш као и да није откинута

него прирасла за небо као ђердан,

а сва зорна како се воздигла

и како сједи

с десне стране Оца,

као да је за њу и мјесто чувано.

Међутим, оно што су својим животима посвједочили Нијеми говорници, у нашем злом времену, налази се „Изнад могућег и немогућег“. Ријеч је о 27 професора који су остали без посла 2004. године, зато што нису хтјели да се одрекну свог српског језика. Та жртва има своје претходнике и узоре у учитељима из Бјелопавлића, који су под аустријском окупацијом 1916. године, кад је наређено да се у црногорске школе умјесто ћирилице уведе латиница и из наставних програма избаце епска поезија и српска историја. У знак отпора, 14 учитеља је поднијело отказ на службу, због чега нису само остали без хљеба, већ су ухапшени и стављени на војни суд. Тројица су робијали у Црној Гори, док их је једанаесторица интернирано у злогласне логоре Болдагасон и Нежидер, гдје су остали до краја Првог свјетског рата. Њима је посвећена уводна пјесма, „Нијеми говорници“,  по којој је насловљена књига Радинка Крулановића. У овој пјесми налазимо континуитет жртвовања наших просвјетара, патриота, који су бранили част српског народа, како под аустријском окупацијом, тако и под савременим окупатором, који је прегао да изврши културоцид над сопственим народом, насиљем укидајући српски језик. Учитељима из Бјелопавлића окупатор је „одсјекао језик“, како не би плашили господу из Беча и „Затирали из памћења / да не би нашли пут до себе“.

О томе како су аутошовинисти „одсјекли језик“ професорима, који су, сем покојног Новљанина Вука Велаша, сви из Никшића, отпуштени професор српског језика и писац Веселин Матовић је оставио трајно свједочанство у својој књизи „Ноћ дугих маказа“, гдје наводи застрашујуће примјере „просвјетног антисрпства“. То безумље нарочито илуструје изјава једне универзитетске професорице, коју цитирамо: „Погледала сам нове програме и уџбенике и видим да су очишћени од писаца који дјецу усмјеравају према Српству. И то је добро“. Сваки коментар је сувишан!

Запис о књизи Нијеми говорници Радинка Крулановића био би крњ без податка да је њен аутор такође отпуштени професор философије и логике, и помоћник директора гимназије „Стојан Церовић“ у Никшићу. Стога списку „нијемих говорника“, који су наведени поименично, свакако би ваљало у неком будућем, допуњеном издању књиге додати имена и презимена бјелопавлићких учитеља, које је историја страдања српског народа у Црној Гори заувијек саставила са нововременим страдалницима за српски језик, ћирилицу и част народа, који се „не шће у ланце везати“.

И ова пјесничка књига о томе свједочи.

Мр Радоје Фемић аутор је поговора који прати књигу Нијеми говорници:

Над загонетком стваралачке ћутње

Пјеснички глас Радинка Крулановића раскошно је испољен у већ објављеним књигама поезије (Тишином ти говорим, Ријечи које не дајем олако и Ad fontes). Као што видимо, двије од три његове објављене пјесничке књиге као упечатљиви симболички амблем садрже сугестију економичног, радикално редукованог језика, који се загонетним путевима пјесничког надахнућа ослобађа, упркос декларативном подривању вјере у Ријеч. У Крулановићевом случају није то само спретна оксиморонска формулација, већ је изнад свега (не)доступни знак његове пјесничке (и људске!) одговорности пред захтјевношћу стваралачког чина. Опирање поетског гласа да се препусти матици благоглагољивог израза индуковало је својеврсну језичку шкртост, која је компензована богатом симболизацијом, као истинским упориштем поетског исказа. Нова пјесничка књига, Нијеми говорници, обнавља пјесничку запитаност над смислом казивања, потврђује неизвјесност експликације, али потврђује неизвјесност експликације, али и потврђује наслућени епилог неумитног ослобађања. Овај сложени пјеснички механизам могли бисмо назвати поетиком ћутње у пјесништву Радинка Крулановића. По том својству, пјесничка књига Нијеми говорници представља одзив савременог пјесничког сентимента на древни исихастички импулс, којим је озарење досезано подвигом молитвене тишине…

На самом крају промоције своје стихове је читао пјесник Крулановић, али исказа лично задовољство, што је његову објавио трио српских издавача из Црне Горе: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Књижевна задруга Српског народног вијећа Црне Горе и Институт за српску културу – Никшић.