Синоћ је у херцегновској Дворани Парк одржана промоција књиге Црна гора кроз историјска документа Јована Маркуша. О књизи су говорили протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, др Јелена Газдић, мр Гордана Крцуновић, Небојша Рашо, док се публици посредство видео линка обрато г. Јован Маркуш.

Архијерејски намјесник херцегновски о. Обрен истако је како дијели мишљење многих да је „изузетно значајно што се оваква књига појавила, али је у исто вријеме то на извјестан начин и апсурдно. Односно, апсурдна је и тужна чињеница да је Црној Гори, баш оној Црној Гори која је исписала сва та овдје објављена документа, потребна била оваква књига не ради пуког прегледа или неке историографске радозналости, него ради њеног опстанка“ – закључује о. Обрен, додајући: „просто да човјек не вјерује да је један дио Црне Горе (понављам, оне Црне Горе која није постојала мимо ових докумената) заборавио ко је, и да му је потребна оваква књига да му то посвједочи, да га то поново научи, и да га врати себи“.

• Приређивач је себи као циљ поставио, како сам каже, да оствари „скроман допринос обнови колективне народне свијести у Црној Гори”. Добар циљ и добра метода, који и иначе красе нашег Јована у читавом његовом неуморном дјелању, ни овдје нису промашили. Сигуран сам да ће се овај зборник показати не као скроман, него као значајан допринос, нећемо рећи почетку, него, Боже здравља, завршетку те обнове. Јер да је обнова не само почела, него да је та бразда дубоко заорана, свједоци смо сви. Само треба истрајати и истину неуморно бранити истинитим средствима и начинима, онако како то и Јован ради све ове године. Овом зборнику даје изузетну снагу његов искључиво фактолошки карактер. Суве, непорециве чињенице најбоље чувају истину наше историје од политизације и злоупотребе у било ком правцу.

Др Јелена Газдић говорила је о уводним поглављима књиге. „У књигу и у поглавље Народ уводи нас одломак из Списа конгрегације за пропаганду вере у Риму 1622–1644. године Марка Јачова. Маркуш приказује дио извјештаја мисионара Ђованија Пасквалија о ʼепархији српског епископаʼ који резидује у манастиру на Цетињу и наводи да у мјестимакоја припадају тој епархији живи око 7.000 ʼСрба шизматикаʼ и око 1.000 муслимана. Пасквали ће покушати да их преведе на римокатоличку веру, с тим да задрже источни обред у богослужењу.“

• Потом се документују подаци из времена владавине Петровића. Владика Данило, родоначелник лозе Петровић Његош, на рукописном јеванђељу марта 1732. записује: „Данил, владика цетињски Његош, војеводич српској земљи. Црногорски главари у име народа Црне Горе которском провидуру Јустијану Болду 1756. године пишу да су Црногорци: „Православне вјере хришћанске и закона свете цркве источне, а рода часна и света славено-сербскога. Митрополит Сава Петровић Његош у писму Московском митрополиту Платону од 26. фебруара 1776. године, пише о црногорском народу као о „славено србском“ а себе убраја у „сербске архијереје“.

Др Газдић посебно се освртала и на поглавља посвећена језику.

Свједочења Јована Маркуша о језику у Црној Гори завршавају се, не случајно, приказом свједочанства Гимназије у Бијелом Пољу из 1956. године у којем пише да је ученик Мираш Дедеић између осталих предмета похађао и предмет Српски језик. Овдје је формално крај поглавља, али је овдје остављено и широко асоцијативно поље свима нама, да направимо паралелу са временом у којем живимо. Да ли је пројекат окупатора довршен или се доврашава или пак разобличава, чекамо одговор и дајемо времена званичној Црној Гори. Но, без обзира на те одговоре знам да постоје они који су радили и још увијек раде на разобличавању лажи, обмана и фалсификата, а један од њих је свакако наш пријатељ Јован Маркуш, коме најискреније захваљујем што нас је даривао овом изузетном монографијом. 

О Маркушу је с посебним пијететом говорила мр Гордана Крцуновић. „Овај дични Цетињанин, неуморни публициста, неодступни борац за правду и истину, сачинио је својеврсну антологију идентитетских генералија Црне Горе, чиме је заокружен један, по много чему изузетан, плодан, али и тежак период његовог бављења славном прошлошћу, у нечасној садашњости и напомол неизвјесне будућности.“ Крцуновић се потом осврнула и на вишеструки значај Маркушове књиге:

• Вриједност и значај ове књиге оревазилази првобитне намјере њеног аутора, утолико што она није усмјерена само на раскринкавање и спречавање кривотворења црногорске историје, која се протеклих деценија „писала“, не само на нов начин већ и новим реквизитима. Ова књига има терапеутско дејство, утолико што је ово књига намијењена исцјељивању ожиљака и рана раздора на бићу Црне Горе, што је ово књига која мири, повезује, спаја и обнавља нарушене и покидане везе.

„Зашто се указала потреба за једном оваквом књигом. Шта је навело аутора да објави ову историјску грађу од непроцјењиве важности у овом тренутку” – запитао се Небојша Рашо на почетку свога излагања, а потом понудио одговоре:

• Овај процес има много дубље корјене, интезивиран је последњих година а кулминацију доживљава након најаве предсједника ДПС-а Мила Ђукановића на општинској изборној конференцији те странке у Никшићу 8. јуна 2019: „Тако да СПЦ данас у Црној Гори покушава заправо да чува инфраструктуру Велике Србије“… „Да је остао још један важан корак којим ћемо такође исправити једну тешку неправду учињену Црној Гори на почетку 20. вијека а то је обнова Црногорске аутокефалне цркве!“
• Очигледно је режим мислио да је сломио народ по питању језика, Косова и народности и спремао се за следећи корак, а то је било усвајање Закона о слободи вјероисповјести. Праве намјере су постале јасне и онима који су сумњали у то. Тада се новокомпонована историја преселила из портала, који су служили да припреме терен, у скупштинске клупе са намјером да постане и званична. И наравно да посланици испуне жељу предсједника.

Небојша Рашо посебно се осврнуо на поглавља Маркушове књиге која прате историјат заставе, химне и грба у црногорској историји.

• Књига садржи и одјељак са мапама и симболима, грбовима, заставама и химнама, Црне Горе. Мапе пружају један приказ Црне Горе и њеног положаја у овом дијелу Европе од најстаријих времена и користан је за праћење историјског кретања и развоја Црне Горе.
• Г. Маркуш је изнио грбове Византије, Немањића, Балшића, Црнојевића, владика Петровића, књажевине и Краљевине Црне Горе, све грбове Југославије и грбове Републике Црне Горе.
• Данашњи грб двоглавог орла раширених крила потиче од владике Данила Петровића. Он не симболизује ни двоглавог орла Немањића ни Црнојевића већ што истичу хералдичари руски двоглави орао. Што је и логично јер је владика Данило утврдио политику Црне Горе са ослоном на царску Русију и коју су политику слиједили сви Петровићи до краља Николе. Ако погледамо данашњи грб Црне Горе и Русије примјетићемо невјероватну сличност. Лав на грбу представља епископа.
• Књига доноси преглед и застава из разних периода. Видимо да је црвено плаво бијела тробојка била честа као службена застава а да је уставом црне Горе из 1905. тробојка без обиљежја чланом 39. дефинисана као државна (народна) застава. Поред ње тробојка са грбом је била дворска застава. Прогон тробојке у Црној Гори само је једна потврда да је режим покушао да се том политиком одвоји од Србије и српства. Тиме се само ставио у ред оних који су у Црној Гори и Боки забрањивали тробојку: Аустроугари и Италијани.
• У 19. вијеку у Европи се уводе националне химне и то су углавном биле химне владару. Тако је у Србији у химни пјева „Боже спаси боже храни српског краља српски род“ а Русија има химна „Боже Цара Храни“. И у Црној Гори 1865. Јован Сундечић пише прву химну „Убавој нам Црној Гори“. У Краљевини Црној Гори Маркуш наводи школску химну Светом Сави“ и народну химну „Онамо, намо“.
• Ту је и прва верзија химне „Хеј Словени“ која је касније промјењена. Једна од строфа гласи: „Громко кличе друг нам Стаљин из руских низина, одзивље се друг му Тито с босанских планина“. Јасно је зашто је текст измјењен.
• Књига доноси и историјат химне „Ој свијетла мајска зоро“. Видимо да су неке строфе преуређене или преписане из пјесме Секуле Дрљевића коју је 1944. објавио Савић Марковић Штедимлија у књизи „Црвене Хрватска“ штампаној 1944. у Загребу. Са данашње тачке гледишта, иронично на насловној страни књиге налази се ловћенска капела.
• На жалост фалсификати постају све безочнији и претварају се у обичне изливе мржње са једним циљем стварање мржње код својих истомишљеника. Сви смо могли чути опозиционе посланике, ДПС-а, како СПЦ називају црквом Србије. Ова лаж усмјерена је само на врђање а долази од оних који су на сједници скупштине изнијели више историјских и црквено правних неистина и покушали да њима маскирају праву намјеру Закона.
• Јован Маркуш је права личност за писање ове књиге. Просто се запитам понекад из које базе података извлачи сва документа реагујући скоро тренутно на сваки покушај фалсификовања историје. Било да се ради о историји Црне Горе или митрополије црногорско приморске. То и видимо из досад његових објављених књига.