У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, синоћ је у Салону „Наш дом Симпо“ у Бијелом Пољу одржана промоција књиге Јована Маркуша „Црна Гора кроз историјска документа: народ, језик, црква, држава“. На почетку вечери, скуп је благословио отац Александар Раковић, након чега је музички квартет предвођен Јеленом Раковић извео пјесму Онамо, ʹнамо.
У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, присутнима се поздравним словом обратила предсједница Друштва, проф. др Јелица Стојановић, истичући да је документа из Маркушеве књиге немогуће оповргнути и негирати, јер свједоче истину.
Представљајући књигу, адвокат и књижевник Миладин Јоксимовић посебно се бавио дефинисањем појма народ, односно његовим терминолошким одређењем: „У области друштвених наука, разликују се два основна значења овог појма: народ као етнос (етнички народ) и народ као демос (становништво). Поред ових основних значења, појам народ може имати и многа друга значења која се обликују према разноврсним критеријумима, чиме настају изрази са специфичним, симболичним или пренесеним значењима као што су: политички народ, конститутивни народ, већински народ, мањински народ, православни народ, радни народ и слично.“ Јоксимовић је нагласио важност Маркушевих увида с аспекта идентитетских проблема у савременој истирији Црне Горе: „Све оно што су Црногорци вјековима били, тумачењем новоисторичара и фалсификатора историје Црне Горе доводи до тога да тврде да дјеца од истих родитеља говоре различитим језицима и припадају различитим народностима. Логички, како то Јован Маркуш недвосмилено уочава, није могуће да су браћа и сестре рођењем род, припадници истог народа, а послије из политичких разлога то престају да буду. Сагледавајући историјска документа са извора њиховог настанка, Јован Маркуш у једној реченици ове чињенице најбоље објашњава када каже: ʹМој брат може да се изјашњава како год он жели и ја немам право да на то утичем, али мој брат нема право да мијења етничку и националну припадност наших заједничких родитеља.ʹ Тек када Црногорци схвате суштину ове ријечи можемо се надати некој бољој будућности“, закључио је Јоксимовић.
Говорећи о Маркушевој књизи, историчар мр Радован Фемић нагласио је да је то књига која је потребна Црној Гори, јер кроз три сегмента – историју цркве, школства и штампе – недвосмислено показује српски историјски идентитет Црне Горе: „Већ у првој половини 17. вијека у списима за пропаганду вјере у у Риму говори се о Цетињској митрополији као епархији српског епископа који резидује на Цетињу. Тако, папски мисионар Франческо Леонарди 1640. године прави попис српских православних епархија, убрајајући Митрополију цетињску као дио Пећке патријаршије. Историја православне цркве почиње установљењем Зетске епископије 1219. године на Михољској превлаци, тако да Зетска епископија представља претечу Цетињске митрополије. Први пут 1504. године митрополит зетски се титулише као црногорски и приморски. У Историји о Црној Гори Василија Петровића, која је штампана 1754. године у Русији, владика Василије се потписује као ʹегзарх српског тронаʹ, док је на његовој надгробној плочи у Санкт Петербургу уклесано: Митрополит скендериски приморски, црногорски и патријаршијског српског трона егзарх. У црногорском државном календару Грлица, у периоду 1835–1839. година прослављају се Свети Сава, Свети Симеон и Стефан Дечански.“
Поглавље Маркушеве књиге о цркви, како је истакао Фемић, закључује се епизодом рушења Капеле на Ловћену, што је чин који показује непријатељски однос рушитеља – Аустроугарске (1916. година) и комуниста (1972. година) према српском народу. Говорећи о историјату државе, Фемић је констатовао да документа показују да је Црна Гора историјска држава српског народа, класична српска земља, односно друга српска држава. Дисконтинуитет у том смислу чине периоди монархистичког и социјалистичког југословенства, у којима се, према документима, може уочити фрагментирање српског етничког корпуса на основу тезе Коминтерне о тзв. великосрпском хегемонизму. Кулминација процеса расрбљавања Црногораца везује се за дјелатност усташа, односно, Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, који говоре о „црногорском православљу“, што је виђено и у савременој политичкој пракси, закључио је Фемић.
Говорећи о документима који третирају питање језика, др Радоје Фемић истакао је значај двојезичности Маркушеве књиге, јер су сабрани документи предочени на српском и енглеском језику. Фемић је истакао важност споменичке грађе, али и уџбеника, наставних планова, школских свједочанстава и назива школа. Сви наведени примјери, односно сабрана грађа, јасно показују научну, културну и традицијску заснованост српског језика и писма, који су у Црној Гори били неупитно обиљежје идентитета, а прогону су изложени тек почетком 20. вијека – за вријеме окупационих управа током Првог и Другог свјетског рата. Зато су драгоцјена Маркушева подсјећања на судбину четрнаест бјелопавлићких учитеља који су 1916. године одбили налог за укидање ћирилице, али и на писање листа Зета од 12. маја 1941, када се по први пут појављује идеја о постојању црногорског језика, закључио је Фемић.
Обраћајући се публици, аутор књиге Јован Маркуш говорио је о мотивацији за сакупљање архивске грађе, као и о тешкоћама у приређивачком послу, будући да је у временском периоду након Другог свјетског рата вршено систематско уништавање грађе која свједочи о српској историјској свијести у Црној Гори. Аутор је потенцирао став да са документима није могуће полемисати, јер приређена документа говоре сама за себе.
Музички квартет предвођен Јеленом Раковић извео је нумеру Полетјела два сокола, чиме је вече закључено.