У оквиру едиције „Видици“ недавно су објављене књиге аутора награђених на прошлогодишњем Конкурсу Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори за објављивање најбољег прозног и најбољег пјесничког рукописа.

Подсјетимо.         

• Пјеснички рукопис Поменик Византинцима Николе Александра Марића издваја се својом поетском зрелошћу и оригиналношћу. Већ сам назив збирке открива њено основно жанровско и тематско усмјерење. Но, када се пјесме пажљивије ишчитају, Поменик се раскрива као поетски и поетички анекс пјесничког раздобља што је, почевши од Васка Попе и Миодрага Павловића, трасирало пут епохе која се утемељила као ново средњовјековље. Управо у контакту са том епохом, која још траје и која је увелико изњедрила читав естетски, духовни и интелетуални канон, Марићева збирка заузима специфичан статус, јер она није епигонски рефлекс епохе, већ је још једно, убједљиво, молитвено слово времену у коме су нам, како пјесник каже, „сузе преко потребне“.

• Посебно је задовољство препоручити за штампање драму у стиху Маштаније. Мали детаљи из живота великих ликова Горског вијенца (драма за дјецу и одрасле) Милице Бакрач. Осим препознатљивог пјесничког квалитета, поигравање са драмском формом послужило је Милици Бакрач да оформи естетски и педагошки успјелу интерпретацију Горског вијенца, која колико може бити блиска сензибилитету младог читаоца, толико може бити занимљива и искусним тумачима Његошевог дјела.

• Првонаграђена књига из области прозног стваралаштва, Рез на ребру ауторке Бранке Селаковић, представља пажљиво осмишљену збирку приповједних текстова, које одликује сажето и ефектно приповиједање. Засноване на искуству новелистичког жанра, приповијетке Бранке Селаковић међусобно су интегрисане тематско-мотивским усмјерењем, односно сликом свијета које успостављају. Загледана у неписане закономјерности патријархалне заједнице, приповједна инстанца проблематизује (не)моћ жене која властиту потчињеност настоји да компензује повјерењем у магијску моћ ријечи. Приче третирају различите епохе, обједињене жељом човјека да овлада силама невидљивог свијета, тј. да их потчини сопственом и туђем добру, али и злу. Отуда се проблематизује култ старице–пророчице, која је амбивалентно симболизована и отјелотворена кроз више упечатљивих књижевних јунакиња. Књига прича Рез на ребру баштини синтезу реалистичког и фантазмагоријског, на основу чега се може говорити о наглашеној модерности приповједног поступка, уобличеног према специфичним поетичким захтјевима женског писма.

• Књига Загришћу облак аутора Илије Гајице чини крајње занимљив приповједни текст, који би се у жанровском смислу могао одредити као својеврсна (ауто)биографска исповијест. Специфичност онеобичавања артикулисана је чињеницом да је текст исприповиједан из животињске, а не из људске перспективе. Приповједач је гавран, који читаоца уводи у егзотични птичији свијет, дијелећи са њим властите мисли, снове и страховања. Потпуна идентификација приповједача и главног јунака резултира наглашеном субјективизацијом приповиједања, због чега је снажно присуство лирског начела. Догодовштине антропоморфизованог гаврана, који немушти језик мијења људским, чине да књига активира жанровске традиције авантуристичке прозе за дјецу. Суптилност која одликује гавранов однос према врсти којој припада, али и према другим птицама, отвара могућност да се књига разумије у алегоријском кључу, који дискретно открива њен поучни карактер. Компонована кроз тридесет три поглавља, књига Загришћу облак језиком раскошних симбола евоцира свијест о судбинској истовјетности различитих живих бића, која се уједињују у темељној потреби приповиједања о доживљеном искуству.