Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ИДЕНТИТЕТ РАЂА КУЛТУРА − КУЛТУРУ РАЂА СЛОБОДАН ЧОВЈЕК

У Подгорици, 9. маја 2022. године, у просторијама Књижаре Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, одржана је трибина под називом „60 БРОЈЕВА ЧАСОПИСА ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК, КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ СЛОВО“. Ово вече уприличили су: Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Српски покрет „Његош“, Српски национални савјет и Актив професора српског језика из Никшића.

О часопису и његовом значају говорили су: проф. др Драго Перовић, проф. др Јелица Стојановић, др Момчило Вуксановић, књижевник Милутин Мићовић, професорица српског језика и књижевности Весна Тодоровић и уредник часописа „Словоʺ Веселин Матовић.

Овај часопис настао је 2004. године као израз отпора групе никшићких средњошколских професора насиљу над именом српског језика у Црној Гори. Првих 6 бројева часописа изашло је под именом „Распеће језика српскогаʺ. Од 2006. године излази под именом „Словоʺ.

„Када се осврнем на ово вријеме од првог до 60-ог броја Слова, имам константан осјећај да се налазим у вијару који неповратно разноси све што смо кроз историју скућили и сабрали. Иако вијар почиње од врха, из садашњости, он не престаје све док се не дохвати темеља, и док њега не разнесе, док се не дохвати коријена и док га не ишчупа. Он долази чини нам се ниоткуда, непримјетан, док нас не захвати и почне да нас развијава и раскорјењује.

Када нам се вијар дохватио самих темеља и коријена српског народа у цјелини, па овдје још радикалније код нас, када су СПЦ и српски језик нападнути са свих квазидржавних и квазинаучних позиција, ниоткуда, већ из срца саме истине и слободе, Актив професора српског језика је смогао храбрости да сагледа отворених очију нашу стварност и да свој одговор изнесе као Логос, да објави први број Распећа српског језика као праимена Слова.

У ових 60 бројева сабрано је и скућено више него је то ико могао замислити на самом почетку. Тако је Слово постало наша кућа, наш Сабор, гдје смо кроз српски језик једно и заједно.ʺ − казао је у надахнутом говору проф. др Драго Перовић.

Вечерас представљамо јубиларни, шездесети број Слова, радујући се сваком новом броју. Подсјећајући се пута и живота овог часописа, присјећамо се  и када је и због чега почело његово излажење. Узрок је распеће српског језика, које му је у почетку и дало име, да би часопис почео да слови и  свједочи о распећу, и чува српски језик за неко ново васкрсење.

„Посљедњих 20 година политика је била усмјерена доминантно на обесправљивање статуса и имена српског језика. То је вријеме у којем је огољена политика држала нож над науком и над истином. А сваки овај сегмент пропратио је и посвједочио часопис Слово који ће остати као вјерно, непобитно и дубоко свједочанство политичких изнуда и принуда, које су биле усмјерене на ангажовање великог броја људи и институција, новоформираних и исфорсираних, и на фалсификовању ангажованих, да се истина о језику и његовој историји на просторима данашње Црне Горе промијени и у другом правцу усмјериʺ − истакла је између осталог проф. др Јелица Стојановић.

Испред Српског националног савјета говорио је др Момчило Вуксановић.

„Радили смо све да подржимо ту, јуначку, активност Актива професора српског језика. Ти протести отпуштених професора представљали су својеврсне литије, почетак бунта. Ми смо покушавали да дамо допринос овом њиховом раду кроз одржавање округлих столова: Српски језик и српска књижевност у образовном систему Црне Горе, Српски језик у образовном систему Црне Горе, Насиље над српским језиком, Српски језик и ћирилица основе српског идентитета, Српска књижевност у Црној Гори, Вук Караџић у нашем времену, Говори српски и пиши ћирилицом, али и кроз многе друге активности.“

Говорећи на трибини, истакнути књижевник Милутин Мићовић казао је:

„Криза идентитета, колективног народног идентитета, произведена је системом који га систематски разара. Овај систем успио би у свом науму да нема у човјеку и у народу нечег дубљег. То нешто не могу ни вјетрови да разнесу, то је нешто што ти вјетрови могу да покрену и да ојачају, тај скривени коријен у човјеку и у народу. Свједоци смо да и поред свих деструктивних механизама и планова ипак српски народ у Црној Гори има довољну унутрашњу концентрацију, памћење и стваралачки набој. Идентитет се увијек изнова рађа и надограђује и није нимало статичан, него управо нешто најдинамичније. Он се рађа из дубине и тишине.

Идентитет рађа култура, а културу рађа личност, слободан човјек. У сваком од нас спава чудо. Немогуће је бојати се вјетрова када носимо у себи: чудо, моћ, љубав, срце, ватру, интелигенцију и потребу да се боримо и да свједочимо своју посебност и своју саборност кроз стваралачку борбеност. То је врло проста формула и ако се окренемо уназад видјећемо ту формулу у нашим јунацима и ствараоцима.

Ова прича у Црној Гори, наштимована системски, политички, идеолошки, може се јасно пратити од 1998. године, када се овај пројекат и најавио, пројекат цијепања народа и културе и  неопходног увођења црногорског језика којим би се деградирала традиција српског језика у Црној Гори. Када је почело то деградирање српског језика и отпор интелекта који је услиједио казао сам професору Матовићу, хватај ову енергију и прави часопис, јер се мора артикулисати та енергија, морају се објавити дјела аутора који ће носити ту енергију. На срећу тако се и десило. Те 2004. године тај часопис значио је свој српској културној јавности.“

Слово о часопису Слово чуло се и од Весне Тодоровић, члана Актива професора српског језика из Никшића:

„Језик заузима средишње мјесто у животу сваког појединца и сваког народа. Он је неприкосновено човјеково станиште и његова свеобухватна одредница. Српски језик са својом хиљадугодишњом историјом мукотрпног  стварања и трајања, обликовања и опстајања најтрајнији је и најстарији црногорски архив, који све памти, свему даје мјеру, о свему свједочи.

Када се, у наше вријеме, и пред нашим очима, десио потрес, доминацијом политичара-монтенегрина у црногорском друштву се створио отуђен чак и од самог себе, нови човјек, који измијенивши поимање стварности, на нов начин чита и види стварност, раскидајући са симболима и старим вриједностима, мјестима сјећања и традицијом. Као посљедицу тај потрес је дозвао подивљале емоције, лаж, разарање, конфликте, идеологију која је себи потчинила разум, народ заглављен у беспућу из кога не може нигдје да крене.

На почетку наше борбе рата за српски језук и правопис покренули смо Распеће језика српског, часопис који смо уређивали сви помало, да би послије 6. броја он прерастао у часопис Слово који великим трудом и истрајним радом, мудро и систематично уређује колега Веселин Матовић. Сарађујући са нашом Црквом, Српским националним вијећем, Матицом српском, Факултетом за српски језик и другим институцијама, организацијама и удружењима који баштине српски језик и српску културу у Црној Гори, као и са књижевницима.

Часопис Слово је постао један од најважнијих зборника, свједочанстава о судбини српског језика у Црној Гори посљедњих петнаестак година.ʺ

Публици се на крају вечери обратио и Веселин Матовић,уредник часописа Слово, који је у свом излагању казао:

„Постоје два разлога настанка и трајања часописа Слово и само захваљујући тим разлозима он и даље постоји. Први је разлог рођен из црногорске патологије која се уселила и захватила тијело Црне Горе, и у њему живи већ неколико деценија. Други разлог су сарадници овог часописа. Овдје, међу говорницима су и најзначајнији од њих. Лингвисти, писци,историчари, књижевни критичари, истраживачи из различитих области, свих ових 18 година веома радо су се и редовно одазивали и слали своје текстове.

Овај часопис настајао је и настаје на трпезаријском столу, на кољену.

Дужност ми је да поменем помоћ Српског националног вијећа, као и посљедњих година издашну помоћ Управе за сарадњу са дијаспором и Србима у региону Републике Србије која нам сваке године обезбиједи средства за штампање једног или два броја часописа. На крају морам рећи и ово: Нажалост часопис ће и дање излазити, јер разлози због којих је он настао и постоји, још увијек постоје.ʺ

Прилог сачинио Александар Вуковић