На Конкурсу Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори за објављивање књиге прозе и књиге поезије за 2022. годину, који је расписан 6. априла, а закључен 30. априла 2022. године, пристигло је 28 рукописа, од чега 20 пјесничких а 8 прозних текстова.
ОДЛУКА ЖИРИЈА
- Жири у саставу мр Милорад Дурутовић (предсједник), др Јелена Газдић (члан) и др Радоје Фемић (члан) издвојио је сљедеће радове за најужи избор у категорији прозних радова: Не умиру лептири Александрa Обрадовића (Подгорица), Кратка историја болести Љубише Суботића (Београд) и Грађа за роман Славице Кнежевић (Беране).
Једногласном одлуком жирија награђује се (као првонаграђени) рукопис Грађа за роман, аутора Славице Кнежевић, док се препоручује за штампу (као другонаграђени) рукопис Кратка историја болести, аутора Љубише Суботића.
- Жири у саставу мр Милорад Дурутовић (предсједник), др Јелена Газдић (члан) и др Радоје Фемић (члан) издвојио је сљедеће радове за најужи избор у категорији пјесничких радова: Доручак са Диогеном Ивана Новчића (Краљево), Између пелена и песама Јоване Симић (Београд/Атина), Градилиште Радомана Чечовића (Павино Поље), Пелин поље божур грана Ранка Мићановића (Плужине) и Пуноћа празнине Славка Вуковића (Беран село).
Већином гласова чланова жирија награђује се (као првонаграђени) рукопис Доручак са Диогеном, аутора Ивана Новчића, док се препоручује за штампу (као другонаграђени) рукопис Градилиште, аутора Радомана Чечовића.
Напомена: Жири није узео на разматрање рукописе који нијесу испуњавали пропозиције предвиђене Конкурсом. Награда се састоји од плакете и штампања награђеног рукописа.
Образложење жирија
Образложење за награђене рукописе у области прозног стваралаштва
- Грађа за роман Славице Кнежевић представља вриједно приповједачко остварење које на аутентичан начин третира сложено питање жанровског (не)припадања. Заснован на мозаичком принципу, текст синтетизује најбоље традиције новелистичког приповиједања, које доминантни естетски ефекат црпи из редукције наративног материјала. Грађу за роман треба разумијевати као брижљиво осмишљени гранични облик, позициониран између краћих и дужих наративних форми. Амплификацијом анегдотског принципа обезбијеђена је аутономија појединачних прозних цјелина, али и одговарајући интегративни потенцијал који обезбјеђује широка мотивска панорама антиномија – личног и колективног трајања, генерацијског неразумијевања, велеградског и паланачког живота, здравља и болести. Грађа за роман Славице Кнежевић успјелом симулацијом недовршености потврђује неписано правило о надмоћности концепта умјетничког бљеска садржаног у непредвидљивој минијатури, камуфлираној непретенциозном спољашњошћу.
- Кратка историја болести Љубише Суботића чини приповједни текст наслоњен на искуство постмодернистичке нарације у којој се као главни јунак испоставља приповједачки поступак. Заснована на принципу интертекстуалности, Кратка историја болести садржи више лабаво повезаних приповједних цјелина које обилују алузијама на симболе разнородног поријекла. Упућена на традиције свјетске књижевности, књига подсјећа на важност реконтекстуализације, из које се образује трезвена иронијска дистанца према разматраном свијету. Знак препознавања Кратке историје болести је (псеудо)лексиконско устројство, које треба да подсјети на драгоцјеност демонополизованог наративног исказа који, по логици романа-енкомиона, представља занимљиву прозну похвалу ововременој лудости.
Образложење за награђене рукописе у области пјесничког стваралаштва
- Пјеснички рукопис Доручак са Диогеном Ивана Новчића јесте исказ високе естетске вриједности, али и духовне зрелости – способности да се пјеснички субјекат, да се биће растеже, разапиње, између своје дијаболичне и своје божанске природе, а да притом не попуца по свим шавовима смисла. Потрага за Смислом управо и јесте сила која разбија хоризонталност људског искуства, тежећи да додирује вертикалне тачке Космоса. Испитивање вертикале свијета одводи у више смјерова. Један је дат већ у наслову рукописа, као повратак у дубину памћења, на почетак свијета (Доручак) и античког (са Диогеном) промишљања о свијету и човјеку. Ако имамо у виду једну од најбољих и у аутопоетичком смислу једну од најважнијих пјесама из Новчићевог рукописа под називом „Кад је отац био Бог“, увиђамо како вертикални смисао егзистенције није само чин успињања, већ и пресијецања хоризонталног смисла; дакле, силаска у неку дубину, неку доњу раван људског искуства. Своју богоокренутост, своју духовност, своје сазријавање, своју одговорност према себи и другоме, своје духовно одрастање, човјек једино може да регулише у свом крстоликом пресјеку. С друге стране, изокретање (онеобичавање) перспективе у споменутој пјесми („Нисам имао времена за оца / Да га храним, васпитавам и облачим / […] Онога јутра кад је умирао / Ни играчку му нисам купио“) у нечему подсјећа на искуство алхемичара, на привидну парадоксалност: да оно што је горе исто је као и оно што је доље, да оно што је унутра исто је као и оно што је споља (Tabula smaragdina). У том окретању свијета (перспективе) наглавачке, а што је, овдје, само у нијансама ефекат карневализације, морамо тражити основни интерпретативни кључ за разумијевање збирке у цјелости. Смисао/центар/осовина микро-макро-космоса није, дакле, само питање срца, већ и пупка (axis mundi) – божанског доказа да на овом свијету, ипак, нијесмо сами.
- Пјеснички рукопис Градилиште Радомана Чечовића представља оригинално и инвентивно поигравање са митопоетским искуством човјечанства. Било да се задржава на библијским топосима, било на античком миту, било да примјењује дантеовску симбологију – пјесник у општу, универзалну, заједничку судбину уноси и сопствену, лирску драму ишчекивања Брата али не оног орвеловског, већ оног без којег градња Новог Јерусалима није могућа, или се реализује као наказна, наопака творевина. У бројним стиховима пјесник цинично, готово пакосно алудира на Бекетову драму Чекајући Годоа; на безнадежност, на апсурдност ишчекивања Спаситеља, откривајући имплицитно да се бесмисао савремене егзистенције неће регулисати чекањем, већ тражењем Брата, тражењем ближењега. Повратак библијском предању и другим рукавцима класичног свијета није само пут до прошлости, није само естетско поигравање са читалачким искуством, већ напор да се пронађе стаза изласка из хаотничне и дезинтегрисане садашњости, у којој се кроз девет кругова (спратова) зида Небодер без естетике и без циља, односно, нека нова Вавилонска кула.
Подгорица, 15. јун 2022. године