Да живимо у „стакленом друштву“ или друштву крхких институција потврђује и збуњеност у фундаменталним стварима. Прво обиљежавање Његошевог дана прати недоумица: уколико државни празник пада у недјељу, у овом случају 13. новембра, да ли је понедјељак нерадни дан?

Ову, колико интригантну, толико баналну и утолико иритирајућу бирократску финесу учиниће безначајном кратко подсјећање које слиједи, у сусрет Његошеом дану.

Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, основана је прије дванаест година са благословом и свесрдном подршком тадашњег предсједника Матице српске из Новог Сада, проф. др Чедомира Попова.

Новоосновано Друштво изабрало је за свој празнични дан 13. новембар, дан рођења Петра II Петровића Његоша, на Скупштини одржаној у марту 2017. године, али је празновање Његошевог дјела обиљежавано на разноврсне начине још од године оснивања.

Те 2010. године, када је донијета одлука, у јеку владавине антињегошевског режима и систематске негације свега што је представљала његошевска Црна Гора, ни у најмаштовитијим предикцијама не би се могло замислити да би Његошев рођендан у 21. вијеку могао бити озакоњен као Дан културе.

Над црногорским политичким безданом дизаше се дух Његошев

Његошево божанско fiat, „нека буде што бити не може“, бјеше заповијест која сагледава могућност немогућег. „И би што бити не може“, и дочекасмо да пјесников рођендан постане државни празник културе у Црној Гори. Његошев дан, макар на кратко растјера таму и озари бездан. Али, и освјежи памћење да је управо Друштво чланова Матице српске у Црној Гори прогласило Његошев рођендан својим празником, који ове године званично обиљежава шести пут. Сасвим логична одлука, имајући у виду да је највећи пјесник српског језика и највећи пјесник српства био први члан Матице српске са простора данашње Црне Горе, који се може сматрати и симболичним оснивачем црногорског Друштва чланова те најстарије институције српске културе и науке код нас, која постоји од 1826. године. Његошеве везе са Матицом су вишетруке и далекосежне.

Прва рецепција Његошеве поезије појавила се управо у Летопису Матице српске, најстаријем часопису у Европи који излази од 1824. године у континуитету, без прекида и у најтежим временима, надживјевши неколико царстава.

На десету годишњицу излажења Летописа, његов уредник Теодор Павловић објавио је приказ првог Његошевог дјела Пустињак цетињски, који је објављен управо те 1834. године. Убрзо је у Летопису Његош почео да објављује своју поезију. Најприје се у овом славном часопису појавила његова пјесма „Налажниј знак памети праху народољупца“ (1837) која је била посвећена преминулом Лукијану Мушицком, а потом алегоријска проза „Сан на Божић“ (1838), дјело које је преузето из „Певаније“ Симе Милутиновића Сарајлије.

Његош постаје члан Матице српске

Напокон, 1845. године, тек што је објавио своју Лучу микрокозма, Његош и званично постаје члан Матице српске, чијој библиотеци дарује први примjерак своје Луче микромозме и пет примјерака Горског вијенца, који је објављен 1847. године.

Када је владика, пјесник и владар промијенио свијетом, први некролог појавио се у Летопису 1852. године, под насловом: „Слово Петру II Петровићу Његошу, господару Црне Горе и Брда“, и то из пера уредника Јована Суботића који је 1851. године у Бечу одржао говор на парастосу. У некрологу на парастосу, који је организовао кнез Михаило Обреновић, Суботић је говорио о Његошу као великом државнику и изузетном пјеснику, гетеовске, дакле европске величине, чији ће спомен „живјети док је србства и србске повеснице“, истичући притом да су Владика Данило, Свети Петар Цетињски и Петар II Петровић Његош „три најсјајније звезде на небу црногорском“, јер „Данило је Црну Гору обновио, Свети Петар одржао, а Петар песник државом учинио“. Без те три звијезде, небо над Црном Гором – за које се данас говори да „нигдје није плаво“ као ту – било би само онај „празни ужас“ (horror vacui) чије се хладноће и нијемости грозио Блез Паскал у својим Мислима, али и Шарл Бодлер у пјесми „Лабуд“.

Посматрано из данашње перспективе, посебну пажњу завређује увид Јована Суботића да Његошева Луча микрокозма „представља његов собствениј живот у митосу – борбу начела величества са противницима, борбу закона са самовољом, борбу закона са тамом, борбу сталности са променителношћу“. Тим прије што су противници величества, самовољни безаконици, мрачњаци и променителни превртљивци посљедњих деценија водили главну ријеч у Његошевој Црној Гори, у покушају да разњегоше земљу. Суботић је истакао један од најважнијих мотива Његошеве поетике, мотив борбе, агона, оне исте стваралачке силе која је у старој Грчкој изњедрила бројне културне жанрове: од философије, политике и реторике, па све до драме и трагичког позоришта. То је онај исти агон о коме је писао Герхар Геземан, славећи нашег агоналног човјека и посебну идеју хуманости која се у њему отјеловила. Његош је био агонални пјесник и агонални човјек, а то значи пјесник „људске борбе за човјечност“, за културу и просвјету, што све скупа значи слободу. Речено ријечима Ива Андрића, „бити културан и бити свој“, заједно са другима и опет код себе.

Нераскидива веза Његоша и Матице српске потврђена је у нашем времену, тачније 2006. године када је Матица српска, након одвајања Црне Горе од саме себе, основала Његошев одбор који је 2007. године одлучио да сваке треће године приређује научни скуп (први је одржан 2009) и покрене Његошев зборник Матице српске (сваке треће године од 2010).

Његошевим одбором Матице српске предсједавао је његов насљедник на владичанском трону, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, након чијег је упокојења на то мјесто недавно ступио Митрополит Јоаникије, и сам проучавалац исихастичке традиције у Његошевом дјелу.

Гдје је Његош ту је и Матица

Гдје је Његош ту је и Матица. Тако ће и прве године у којој се прославља Његошев дан, 13. новембар као државни празник културе у Црној Гори, књижара Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, бити главно мјесто обиљежавања празника, нашег празника. Пуноћа празника и потпуно раздањивање Његошевог дана десиће се обнављањем Његошеве завјетне цркве на Ловћену, на коме је почела Његошева драма и драма његове земље.

Др Душан Крцуновић