Омаж посвећен недавно преминулом пјеснику, есејистичару, прозном писцу и изузетном преводиоцу најбоље европске поезије на српски језик, непоновљивом и незаборавном Миловану Данојлићу, у организацији Матице српске  – Друштва чланова у Црној Гори, одржано је синоћ, 26. децембра 2022. године, у Његошевој сали подгоричког Саборног храма Христовог Васкрсења, док је претходне вечери, 25. децембра 2022. године, такође у организацији Матице српске, одржано у Никшићу вече сјећања на недавно преминулог пјесника Рајка Петрова Нога.

Модераторка ове вечери Бојана Пејовић је поздравила све пристуне, заблагодаривши посебно Високопреосвећеном Митрополиту црногорско-приморском г. Јоаникију на доласку и благослову да се једно овакво вече одржи у Његошевој сали Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици. Она је потом најавила учеснике ове књижевне вечери у којој су учествовали Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије, академик проф. др Јован Делић и др Драган Хамовић, док је  стихове Милована Данојлића говорио глумац Велизар Касалица.

Након уводног слова модераторке Бојане Пејовић, сабранима се обратио Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије који се у уводном дијелу осврнуо на сами моменат упокојења Милована Данојлића и медијску тишину и недостатак дужне пажње у односу на живот и дјело писца који је обиљежио наш вијек:

,,Када се упокојио пјесник Милован Данојлић гледао сам тих дана хоће ли ико ишта у Црној Гори објавити, рећи, хоће ли медији обратити дужну пажњу на писца кога су ипак сви знали. Био је у читанкама за основну школу још у давна времена заједничке нам државе Југославије, међутим, нисам нашао скоро ништа објављено у Црној Гори. Није објављивао ништа ни Јавни сервис ни било који други медиј.”

У даљем обраћању Владика је изразио благодарност Матици српској која је организовала ове вечери у спомен Милована Данојлића и Рајка Петровог Нога:

,,Заиста сам захвалан Матици српској која је организовала ове вечери у спомен Милована Данојлића и Рајка Петровог Нога. Исто је тако прошао и Рајко Петров Ного који се упокојио неколико дана касније. Два велика писца која су по много чему различити, али су се упокојили у исто вријеме и то нас је некако подсјетило и подстакло да видимо и неке њихове сличности. Обојица веома обдарени, веома су истрајно слиједили свој таленат пјеснички и достигли до самих врхова спрске поезије и српске књижевности.”

Митрополит Јоаникије је потом поручио да су Милован Данојлић и Рајко Петров Ного својом поезијом истински обиљежили наш вијек:

,,Нису једини, али су свакако неизоставни и незаобилазни, свако од њих на свој начин. Свако од њих је постигао свој начин израза, препознатљив, али оно што је ипак најважније да кажемо, када су отишли сви смо имали један заједнички осјећај да они настављају нови живот. Одмах се некако другачије гледа из једне друге перспективе на пјесника који се упокојио, остаје његово дјело, а поезија најмање застарјева од свих других творевина”, закључио је Митрополит Јоаникије.

Након надахнутог слова Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија. глумац Велизар Касалица прочитао је одломке из пјесме ,,Да се разумемо”. Послије казивања стихова почившег господина Данојлића, ријеч је узео пјесник др Драган Хамовић.

Он је указао на чињеницу да се овом приликом не говори просто и дјелу Милована Данојлића, већ заправо о читавој једној књижевности:

,,Обично говоримо, разматрамо, разумјевамо нечије дјело када је ријеч о истакнутим ствараоцима ма које области. Дјело Милована Данојлића није дјело него је читава једна књижевност, не само по броју наслове које је објавио него и по распону жанрова и тема у којима се опробавао и успјешно те пробе пролазио. Можда је најпознатији по томе јер је био у систему школске лектире, јер је то нешто што прожме најширу публику, будућу читалачку публику и то јесте један од жанрова у којима се рано доказао Милован Данојлић и у којем је истрајавао без обзира на даљу озбиљност и бременитост његовог искуства.”

Истакао је да нас је неуморно писање Милована Данојлића поуздано орјентисало у времену метежа:

,,Кад год оду велики ствараоци одлазе прерано. Остали смо дакле без благородног присуства живог удјела Милована Данојлића, чије нас је неуморно писање поуздано орјентисало у времену метежа. Ништа другачији није ни губитак Рајка Петрова Нога, обојица поред свих разлика били су борци и писали су до последњег даха и то писање је било логотерапија једнака оној која се одвија и под сводовима оваквих рамова.”

,,Живио је Милован Данојлић и делао дубоко у себи, али и у данима у које смо допали са свим упитаностима, нев,ерицама и заблудама, много тога смо сазнали, многи од нас, на шта смо и што смо у себи и о себи притврдили дугујемо Данојлићевим текстовима од лирике па до публицистике. Људи земљоделци дозволе себи да умру тек кад обаве све годишње послове”, закључио је др Хамовић.

Напослијетку он је акцентовао крунски и најпостојанији дио стваралачког рада почившег Милована Манојловића – ктиторство:

,,Дјела личе на своје творце. Већ је поменуто, да у описивању просторног поља стваралачког рада Милована Данојлића не смијемо заборавити онај можда крунски и најпостојанији, а то је ктиторски. Саградио је цркву на брегу породичног имања у Ивановцима. То је невелики храм посвећен свом крсном имену заштитнику путника, заштитнику доброг дјела српства и васцијеле Русије – Светом Николи. Ипак је тај чудотворац, колико год да није из наших страна, више наш него других, јер се овај расејани народ од невоље и потребе напутовао унакрст свијетом.”

,,Осуђен сам на судбину свога народа записао је… на његов језик, његово историјско знање и искуство. Осуду не носим пасивно, нити прихватам све што од народа и његових вођа долази. Љубав? Ја ни себе не волим у свим околностима, тек без себе и без отаџбине немам куд. Од ње очекујем само да поштује моју слободу ништа више и ништа мање од тога. Иначе отаџбини је свакако лакше без мене, него мени без ње. За паметне доста, писац који је обишао све стране света сазнао је добро гдје је центар и шта колико вриједи”. – поручио је др Драган Хамовић.

Након пјесника господина Хамовића ријеч је узео др Јован Делић. У уводном дијелу обраћања, он се присјетио момента када је Милован Данојловић исказао своју фасцинацију Пивом, оном крају заправо одакле по породичном предању вуче коријене:

,,Милован Мићо Данојлић је мој Пивљанин, поријеклом. Наиме, једном ми је повјерио када је био фасциниран како изгледа Пива, враћајући се преко Дурмитора и идући према Пиви, видећи то чудо од воде, ту велику звијезду водену рекао ми је: Да ли је могуће да сам ја одавде? Онда ми је рекао да је њихова родоначелница Данојла била удовица, те да је са своје двије сестре такође удовице, након неког великог зла, велике похаре, отишла из Пиве, а он је њихов потомак, то му је остало као породично предање.”

Др Јован Делић је потом Милована Данојлића назвао најразноврснијим, најразлогласнијим писцем:

,,Савршен у сваком од својих гласова. Пјесник, романсијер, прозни писац коме не можете рећи каквог је жанра. Он  је и сатиричар и то изузетан. Писац је драгоцјених, врхунских писама без адресе које год да је објављивао у Печату, изузетно плодан преводилац. Интелигентни образовани есејиста, у свему је био врхунски. Бринуо је о свакој својој реченици, о сваком стиху као да му је од њих зависио живот. Он је проширивао могућности српског језика.”

У другом дијелу обраћања указао је посебно на богатство његовог преводилачког рада којим је како је нагласио свјетска поезија у Данојлићу заправо нашла свог путовођу до српске књижевности:

,,Да ништа није друго урадио до то што је превео цијелу плејаду свјетских пјесника, вјечно би задужио српску књижевност и културу. Шекспир (Shakespeare), Бодлер (Baudelaire), његов омиљени Јејтс (Yeats), волио је Јејтса, волио је Ирску, ишао је тамо, Паунд (Pound), Клодел (Claudel), Сјоран (Cioran), Пушкин (Пу́шкин), Љермонтов, Блок, Мајаковски (Маяко́вский), преводио је и руске пјеснике и многих других мајстора језика и поезије нашло је у Данојлићу свог путовођу до српске књижевности”.

Професор др Јован Делић је потом навео и нама иманентан а у Данојлићу очигледно истакнут и садржан спој конзервативца и љевичара:

,,У идеолошком погледу он је нама иманентан спој конзервативца и љевичара. Љевичар по томе што је имао смисла за социјалну правду и за традиционалне вриједности, наравно по томе је конзервативац. Те двије кључне традиционалне вриједности код њега су нација и црква. То су двије кључне вриједности традиционалне за Милована Данојлића. Он је хришћанин и православац првога реда. Он је човјек који је имао једно фино православно осјећање и кад није био у нашим црквама, он је у Паризу тражио Руску цркву. Имао је свој однос према Богу гдје год да је живио.

Не постоји код нас пјесник ни писац који је досљеднији критичар западне цивилизације од Данојлића. Нарочито ове новије западне цивилизације са идејама евроепизације. Он је сматра цивилизацијом лажи и Србију види као жртву лажи. Он казује да су крсташки ратови и пад Византије нешто што је легитимисало Запад и нешто што би требало да буде пред очима свакоме православцу. Историја се свакодневно понавља, историја није нешто што се само догодило него је оно што нам свијетли ако свијетли, јер може бити прилично мрачна и у будућности нам казује: Чувајте се, то је било, то ће се десити!”, упозорио је проф др Јован Делић.

***

Милован Данојлић рођен је 3. јула 1937. године у Ивановцима крај Љига.

Основну школу завршио је у родном селу, а ниже разреде гимназије похађао је у малом мјесту, седам километара удаљеном од његове куће, до кога је свакодневно долазио пјешице.

Године 1953. сам одлази од куће у Београд и тамо, упоредо са похађањем гимназије, ради разне послове, попут продавања леда и новина, да би себи обезбиједио живот.

Након завршене гимназије уписао је Филолошки факултет, гдје је дипломирао на Одсјеку за романистику (француски језик и књижевност).

Од 1984. године живео је и радио у Француској, гдје је у два наврата радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу, а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.

Био је члан Српске академије наука и умјетности од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан, те редовни члан од 8. новембра 2018. године.

Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. године.

У родним Ивановцима подигао је цркву.

Данојлић је почео да пише врло рано, а већ у средњошколским данима писао је кратке дописе за лист Република.

Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима.

Прву збирку пјесама објавио је 1959. године под називом „Како спавају трамваји”. Своје пјесме углавном је намјењивао дјеци, али и њиховим родитељима, а посебно се истиче поема „Дечји законик” у којој Милован истиче обавезу родитеља да дјеци обезбеде срећан и безбрижан живот.

Данојлић је укупно објавио више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за дјецу, а преводио је и дјела познатих писаца попут В. Шекспира, Ш. Бодлера, Ј. Бродског, Е. Сиорана, Л. Арагона, Е. Паунда, В. Б. Јејтса, Е. Јонеског, П. Клодела, писана на француском и енглеском језику. Неке од најпознатијих Данојлићевих књига су „Нека врста циркуса“, „Драги мој Петровићу”, „Личне ствари – огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“.

Добио је НИН-ову награду за дјело „Ослободиоци и издајници“ 1997, као и многе друге.

*Од 1957. године и објављивања књиге „Урођенички псалми“ Милован Данојлић је у српску књижевност унио јединствен стваралачки ангажман, оглашавајући се, годинама и деценијама, као пјесник, романсијер, есејиста, путописац, преводилац, хроничар наших прилика и нарави. Увијек дјелујући мимо и књижевних и друштвених шаблона, увијек узимајући слободу за врховно начело, лако прелазећи преко свих унутаркњижевних граница, пишући и за дјецу и за одрасле, Данојлић је постепено израстао у јединствену фигуру српске књижевности, која подједнако води рачуна о очувању онога што смо баштинили од предака као и о потреби да се иде даље, да се долази до истински нових подручја књижевног израза. Као неко ко добро познаје духовни хоризонт модерних времена и ко јасно осјећа ништитељске импулсе у самом срцу нашег доба, Милован Данојлић је језик претворио и у извор снаге свог умјетничког израза и у вриједност која је, посебно у малим културама, на најјачем удару. И његова „Мука са речима“ и његова лирска хроника “ дио су настојања да се покаже да у књижевности али и у људском свијету све почиње са ријечима и све се у њима окончава. Са много разлога се може рећи да није било ничег природнијег од доласка Милована Данојлића на чело Српске књижевне задруге, пошто су се у том чину подударила лична стваралачка настојања и циљеви постављени у сам темељ једне врло важне и врло старе установе српског народа.

Борис Мусић

Фото: Жељко Драшковић

Извор: Митрополија црногорско-приморска