„Задруга је друго име за српску породицу, то је древни, стари облик српске породице, заснован на међусобном помагању, на солидарности и на још нечему што је врло важно за ову идеју – то је идеја чувања и сабирања”, др Душко Бабић, управник СКЗ у Никшићу.

„Кад би се неком недаћом, а Бог неће то дати, десило да све од српског народа нестане и да се све избрише и поништи што је био он у историји, ако се сачувају само Плава кола СКЗ мислим да би се сачувало и наше спољашње лице и наша унутрашња личност, дубина наше душе и наша племенитост, храброст нашег срца, богатство културе и традиције, све што смо били, што јесмо и што бисмо могли или можемо да будемо“, казао је проф. др Драго Перовић, у име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори на вечери уприличеној у Друштву „Свети Ђорђе“.

У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, 18. маја 2023. године је, поводом јубилеја – 130 година од оснивања Српске књижевне задруге, најстарије српске издавачке куће, у Друштву црногорско-руског пријатељства Свети Ђорђе, одржано вече СКЗ на којој је бројна публика упозната са оснивањем, историјатом, мисијом и садашњим плановима ове институције од значаја за српски народ

У име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори добродошлицу жили куцавици српске „лијепе ријечи“ и књижевности, Српској књижевној задрузи, најдивотнијем српском издавачу пожелио је проф. др Драго Перовић, оцијенивши да вријеме у коме живимо које има задатак да у потпуности поништи велики 19. вијек.

„Ми, Срби не можемо никако нашег српског вијека 19. да се одрекнемо. То је онај велики вијек, који започиње са Француском револуцијом, а завршава са Великим ратом. Кад из ове перспективе, кад се сви боре против тог вијека, покушамо да у њега „упаднемо“, у оно што је његово биће и суштина, не знамо коме ћемо прво да се обратимо Светом Петру или Доситеју, Вуку или Владици Раду, Карађорђу или Бранку итд, они су нам као неки чукун чукун дједови, а после њих долазе прадједови, Пупин, Миланковић, Тесла. Ово су све појединачни изданци једне вјековима запретане националне самодостојности. То су имена која надилазе све институције које су биле прије и дошле после њих“, навео је Перовић.

Да би један народ могао да се рачуна у народе, и да би имао своју историју он, сматра проф. Перовић, мора да има своје институције, „да оно личносно-генијално, створено од ових изабраних, које је раније поменуо, институционализује да би свом народу узвратили, на неки начин, ту колијевку која их је појединачно одњихала.

„Све док смо робовали туђим царствима имали смо само два ослонца: један су чинили молитва и проповјед Српске православне цркве, духовност у којој се сачувала и оплеменила наша ранија култура, а с друге стране имали смо народну усменост, односно епску народну поезију и гусле које су имале најмоћнију човјечанску мисију међу нама Србима. Црква и епска поезија сачувале су нам оно што је било потребно да бисмо самим чином физичког ослобођења ослободили себе и за темељно оснивање институција културе и науке без којих, рекосмо, ниједан народ у Европи не може да буде признат да јесте народ“, констатовао је Перовић.

Навео је да је у том дугом, великом српском, 19. вијеку, постепено, уз Матицу српску из 1826. па је пресељена у Нови Сад, чиме се приближила самој матици 1864. успостављена, после Друштва српске словесности, тек 1886. Српска краљевска академија, дакле, после Велике школе 1808. тек је дефинитивно успостављен Универзитет 1905. године у Београду.

„Тим институцијама које су, већ, давале плода било је неопходно да би се институционализовала слобода у њеној пуноћи, да би имала пун укус, прије 131 годину основана је и Српска књижевна задруга. Сви они заједно поменути облици институционализације су посебно значајни због тога што су били први на удару тог великог судара између наше традиционалне културе и нових вјетрова који су дували из Европе, нових достигнућа, захтјева и изазова. Те институције су у 20. вијеку, великим дијелом, успјеле да сачувају оно што је битно, што долази из те вертикале српског народа и да прихвате оно што је значајно, да нас оплемене са европским духом“, указао је Перовић, запитавши у наставку: Откуд и због чега је српском народу потребна СКЗ.

„Чиме, после тог физичког ослобођења 1878. ако не културом вјековном слободе, која је некада била прожета муком и погибијом, можемо уопште да сјединимо и ојачамо раслабљен и разједињен народ српски, ако не можемо једномм таквом институцијом, ако не можемо „лијепом“ ријечју и књижевношћу? Како да сачувамо то што смо кроз историју носили као стваралачко у нама, па и као научно у нама, да из једне, да кажем, досадне природне свијести, па и из једне под насиљем историје оскрнављене свијести уђемо у свијест која ће свој истински завичај наћи у томе што се назива свијет књиге. Како да органе једног тијела, које се распало прије 500 година, и некако успијевало да се на тим различитим локалитетима кроз органе одржи и саживи, како да то поново органски сјединимо са тим старим тијелом које је само у назнакама још постојало, како да се уцјеловимо са нашом природом и нашом историјом? Како да будемо то што јесмо? Кључно питање је како лијепу ријеч и „лијепу“ књижевност уписати у душу и у срце народа који је толико тога препатио и којем је мука и невоља главна историјска одредница?“, поручио је проф. Перовић.

По његовом мишљењу, само је један истински одговор, а то је – основати СКЗ.

„Мислим да су то нека питања која су руководила и оне велике наше српске научнике, носиоце културе српског народа да 1892. оснују СКЗ и да нам и тада, као и данас, као и увијек буду нешто што ми у српском народу вимше не можемо бољим учинити него што јесте, нити га можемо замијенити са нечим модернијим. То је увијек оно најбоље и најмодерније у српском народу. Опростите ми што ћу отићи мало далеко, али, кад би се неком недаћом, а Бог неће то дати, десило да све од српског народа нестане и да се све избрише и поништи што је био он у историји, ако се сачувају само Плава кола СКЗ мислим да би се сачувало и наше спољашње лице и наша унутрашња личност, дубина наше душе и наша племенитост, храброст нашег срца, богатство културе и традиције, све што смо били, што јесмо и што бисмо могли или можемо да будемо“, констатовао је Перовић, поручивши да је због свега тога СКЗ, по његовом мишљењу, један од најзаслужнијих носилаца Ордена Светог Саве првог степена.

„Ако сачувамо тај велики српски 19. вијек, мислим, живјећемо и у 22. вијеку“, закључио је проф. др Драго Перовић.

Поздрављајући присутно свештенство, проф. др Јелицу Стојановић, предсједницу Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, поштоваоце и нове чланове СК Задруге др Душко Бабић, управник.

„Желим да е захвалим нашим домаћинима Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори што су нас позвали и дали нам могућност да вечерас испричамо кратку причу о СКЗ. Важно је да се подсјећамо и да не дамо себи да заборавимо и да не изблиједи у нама оно што нас држи, што нас је држало вјековима и што ће нас, с Божјом помоћи, држати и убудуће“, рекао је Бабић, напомињући да има нечег лијепог и узвишеног у томе што се СКЗ представља у Никшићу, „граду великих српских побједа и борби које су се догодиле последњих година“.

„Лијепо ми је то што смо се срели овдје у Никшићу, а не у Новом Саду или Београду, кад кажем овдје, у овом пробуђеном граду онда из мене проговара нада да је могуће и да се нађемо и на било ком другом мјесту и да смо се ми, заправо, већ, нашли на сваком мјесту гдје се учи и пише српски језик, гдје се читају српске књиге и гдје има српске националне свијести“, рекао је Бабић, додајући да говорити о СКЗ значи, директно или индиректно, говорити и о Матици српској.

Не можемо говорити о једној од ових институција, а да не мислимо, увијек, и на ону другу. Мада су настале у различитим историјским околностима, у различитом геополитичком простору, мада су разлози и покретачи за њихов настанак били увелико промијењени, ја их, увијек, доживљава као једно, као нешто што је немогуће раставити и као нешто што само заједно може да врши своју велику мисију, а то је да чува и учвршћује свијест о томе да је простор, при чему не мислим на географски простор, у коме живимо једна цјелина духовна и културна

Бабић је подсјетио на настанак, мисију и историјат СКЗ.

„Настала је четири године после Берлинског конгреса, када су потребе српске културе нагло порасле и промијениле се у односу на оно што је било прије тога. Чули смо, Матица српска је настала у трећој деценији 19. вијека, и, мада је врло брзо постала свесрпска институција, и покрила и почела да зрачи свугдје гдје се говори српски језик и гдје се пишу српске књиге, она је, како рече Владимир Ћоровић у једном свом тексту, ипак, по логици свог оснивања и дјеловања, прије свега, била усмјерена на Србе у Аустроугарској, а касније, кад се преселила у Нови Сад, и Србе у Војводини. То не значи да она није обухватала српски национални простор у цјелини, али њена основна брига јесте била да покрене, повеже за једно средиште, једну матицу веже тај дио нашег народа који је живио у Аустроугарској“, навео је др Бабић, да се потреба за потреба за оснивањем још једне институције културе појавила у моменту кад САНУ, Универзитет и Матица српска нијесу могле саме да обаве важан задатак који се одједном поставио пред народом, пред културом једног народа – да се попуне оне лагуне, празнине које су постојале у нашој књижевности, која је до краја 19. вијека, остварила велика остварења, иза које је била сјајна прошлост, а и тадашња садашњост.

„То је био велики средњи вијек из које су многе ствари, већ, биле записане, сачуване, показане народу. То је била велика народна књижевност, то је био величанствени 19. вијек са Његошем, Вуком, Бранком, Лазом Костићем, Змајем. То је, дакле, била свијетла епоха, која је уздигла све што је српско, а поготово је уздигла српску књижевност. То је био задатак који је пред собом видјела СКЗ. Један од њених оснивача Светислав Вуловић 4-5 година прије оснивања СКЗ каже у једном тексту и објашњава зашто је потребна једна оваква институција: „Ако хоћете нешто да проучавате озбиљно, темељно, систематски, кад уђете у неку библиотеку оно што вам треба, тешко ћете наћи или га нећете ни наћи. Онај ко баш хоће да проучава све темељно, широко, дубоко, озбиљно мора да иде у стране земље и стране језике да се тамо сналази како зна и умије“.

„Тако се врло јасно видјела потреба да се појави једна институција која ће објављивати књиге, које су потребне народу. Нешто касније Андра Николић, који је, такође, један од оснивача, још то мало и прецизира да се попуњавају те празнине зналачки не хаотично, не по томе како некоме падне на памет, не по томе шта, чак, тражи тржиште, него по томе шта је потребно нашој култури да би она постала оно што су они имали у својој визији. Зато каже: „Потребно је, не да објављујемо само појединачне књиге, него да објављујемо серије књига“. Тако је настала идеја да се оснује ова библиотека Плаво Задругино Коло, које, са малим прекидима у два свјетска рата, је трајало већ 130 година и у којем је објављено преко 700 наслова. Такво богатство једна култура не смије да занемари, не смије да заборави и мора учинити све да га продужи, јер ту културу чува та вертикала која има ове Плаве очи српске књижевности, како смо назвали књигу у којој су сабрани текстови са једног научног скупа о Плавом колу, који је одржан прије годину и по дана“, саопштио је Бабић.

Кад је држава српска васкрснула, онда се бојно поље, по ријечима Бабића, премјестило тамо гдје јатагани, пушке и ратници завршавају посао, на поље културе и књиге.

„Ту је онда СКЗ је дошла као допуна овим инстиутуцијама, које смо неколико пута помињали, а, прије свега, Матици српској, која је ту бразду, већ, заорала и која је са СКЗ добила свог нераздвојног савезника.  Из те идеје је настало и име Задруга. Било је нелико имена у оптицају како да се зове та нова институција, нова установа српског народа. Једна од најчешће помињаних је била да се зове Задруга Доситеј Обрадовић, па се од тога некако одустало, мада је важно имати на уму и то да се мислило да се она зове Доситеј Обрадовић. То само говори о врсти те националне свијести која је ово изњедрила, о томе каква је то била национална идеја, да она ни тада, у самом почетку, није била аутистична, није била за то да се ми затварамо у неке своје торове и оквире, него да српскост бранимо, гледајући у оно најбоље у свјетској историји и свјетској књижевности тог доба. Тако је и направљена концепција Кола, да сваке године, у Колу се објавлљује по један превод из стране књижевности, по једна књига из древне антике, по једна књига научна, једна књига домаће прозе, поезије. Те концепције, установљене тада, ми се држимо и данас“, устврдио је Бабић.

Појаснио је да име задруга чува суштину, и кад наредне генерације не буду довољно учили о томе, то име ће дати јасан сигнал, под условом, напоменуо је Бабић, да забораве ову нашу „злогласну имењакињу“ о којој се ових дана говори.

„Задруга је друго име за српску породицу. То је древни, стари облик српске породице, заснован на међусобном помагању, на солидарности и на још нечему што је врло важно за идеју коју желим да образложим, а то је идеја чувања и сабирања. Као што је ту нашу древну задругу одржао тај домаћински однос према љетини, усјевима, стоци, чељади, кући да се у кућу сабира све оно што је неопходно да би чељад преживјела, тако и СКЗ чува и сабира све оно што су наша историја и наш народ стварали од средњег вијека до краја тог 19. вијека и до данас. Задруга опстаје зато што је чува тај домаћински дух и због тога би било добро да он преживи ово мутно и зло вријеме. Надам се да у себи има довољно снаге да то и постигне“.

„Заруга је задруга чланова. Од првог момента, од првих договора за њено оснивање била је замисао да то буде једна заједница чланова и већ прве године ране историје СКЗ су то, на навјероватан начин, показале – број чланова изван Србије био је ту негдје, тих првих година, као што је био и у Србији. Данас смо, нажалост, далеко од тога, али оно што је било овдје, прије десет минута, је толико лијепа слика за мене да ми даје неке снаге и наде да на томе треба да радимо и да треба да идемо у сусрет и проналазимо оне који у овој породици, која се зове СКЗ, налазе себе“, казао је др Душко Бабић.

Подсјетивши на сцену оне литије, епских размјера, на Жабљаку на којој Срби, по снијежној мећави, носе крст и ступају напријед, проф. др Александар Поповић, потпредсједник је указао на то да, ма гдје живјели, без обзира на границе, странке, на царства, краљевине и републике, Срби имају своју Српску православну Цркву.

„Потпуно независно од њене мисије, она нас је сачувала и чуваће нас и даље, постоји једна потреба да још неко и нешто, како тада тако и данас, ради оно што је национални посао и да то неће радити зарад профита, да би се пренијело и сачувало за будуће генерације“, казао је Поповић, оцвијенивши да познати и мање познати људи широм земног шара, који су припадали СКЗ, који припадају данас и који ће припадати у будућности, су имали једну мисију:

„Да спасу оно што би могло бити заборављено, да нас окупе и сачувају за боља времена, поготово у оваквим  временима када су на нас Србе и ала и врана устали, и непријатељи, а Богами, и неки за које, понекад, помислимо да су пријатељи. Због тога је мисија СКЗ данас важна и због тога је битно да има што више чланова и због тога је важно да њена књига важна, а не профитна, стигне у, што је могуће више, српских домова“, сматра Поповић.

Слово о СКЗ Драган Лакићевић, главни уредник, посветио је историчару Предрагу Пеђи Вукићу, подсјетивши да је он, благословом Митрополита Амфилохија, 2002. године обновио подружницу СКЗ на Цетињу. После Бара и Београда, цетињска подружница била је, истакао је Лакићевић, највећа подружница СКЗ, у доба кад се тим послом бавио Пеђа Вукић. Лакићевић је представио планове који су пред СКЗ.

„У раду су двије књиге Матије Бећковића, једна нова, једна одабрана, то ће бити Поеме 2. У штампи је књига Данила III бањског, славног Патријарха српског, великог средњовјековног писца, последња књига у едицији Стара српска књижевност коју су издавале, крајем прошлог вијека, СКЗ и ИП Просвета, књига о Сретену Стојановићу, после низа књига о Лубарди, Шумановићу, Надежди Петровић, избор поезије Милована Данојлића са предговором Душка Бабића, треће издање Емира Кустурице и његове књиге о Хандкеу под насловом „Видиш ли да не видим“.

„У припреми је колекција Српска књижевност за децу у 30 томова, које започиње ове године, у припреми је наставак на Историји српског народа, оној у десет томова, завршеној крајем прошлог вијека; ова ће имати од 3 до 5 томова  и обухватаће новију историју од 1918. па до под крај Југославије. Завршићу цитатом великог пјесника Бранкa В. Радичевићa, који је 1992. године, о стогодишњици написао: „Књиге СКЗ, особито знаменито Коло представљају плаве очи српске књижевности, крупне, плаве, умне и радознале. Осветљавају и опамећују, умирују и храбре. Нисмо од јуче и наша памет није мала памет. СКЗ је чудо. Успела је да напише и Историју српског народа, посао једне државе, једне државне академије наука, једне енциклопедијске установе. Треба јој прићи с поштовањем и пољубити је у руку“, завршио је своје обраћање Лакићевић.

Књижевник Драган Бабић је, потом, казивао своје стихове, а Драган Лакићевић прочитао запис о Десанки Максимовић, великој пјесникињи српског народа и СКЗ,  чијих 120 година од рођења и 30 година од упокојења се обиљежава ове године.

СКЗ је у Никшићу добила велики број нових чланова.