Поводом 13. новембра Дана Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори у фоајеу никшићког позоришта уприличена је изложба фотографија Гаврило Принцип и Млада Босна аутора др Милоша Војиновића. На изложби су говорили проф. др Драго Перовић и историчар мр Томаш Дамјановић, а програм је водила Марија Јелић.

У свом обраћању мр Томаш Дамјановић истакао је идеолошку повезаност између Петра II Петровића Његоша и Гаврила Принципа и припадника Младе Босне која се огледа у идеји ослобођења кроз урушавање империјалних сила (Османског и Хабсбуршког царства) и формирање јединствене српске, и шире гледано, јужнословенске државе.

Млада Босна, дакле, наступа као организација младих и, за тадашње стандарде, учених људи, који револуционарну борбу виде као средство до циља, а то је, у зависности од тога ко, персонално, заступа идеју, била српска или југословенска држава, премда се ти појмови, у то вријеме, не искључују. Напротив. (Томаш Дамјановић)

Такође, мр Томаш Дамјановић говорио је о узроцима Великог рата, улози Сарајевског атентата у том контексту, аустроугарској перцепцији Србије и Црне Горе али и о савременим интерпретацијама лика и дјела Гаврила Принципа и истакао:

,,Осмотримо како се, у дијелу савремене историографије и политике, тумачи Сарајевски атентат. Револуционар, дивљак, припадник једног мањег, слабо развијеног народа, убија престолонаследника с циљем да изазове свјетски хаос. Наравно, та слика је поједностављена и чињенично нетачна – јер не бива да глобални сукоб може да изазове најмањи играч, то је противно логици политичких историјских процеса – али циљ њеног стварања и није у томе да звучи аутентично. Циљ је да, константним понављањем, уз рачунање на одсуство дисонантних тонова, уђе у главе људима као нешто саморазумљиво. Шта се тим циљем постиже? Просто, нормализовање идеје према којој мали народи немају право на аутентичан и самосталан развој. Њима, по правилу, треба тутор. Такође, ту је и Русија, као стални извор зла, а имамо и аболицију великих сила које су водиле сукобе око колонија. У томе је суштина приче. Не можемо, наравно, утицати на оно што ће се креирати у другим и већим центрима, али можемо, себе ради, истрајавати у увјерењу да борба за себе не само да није узалудна него, уколико је нема, онда ни наше егзистирање, у неким неповољним оквирима, не може да се тумачи друкчије до као болна комедија о самоиздаји”.

Проф. др Драго Перовић направио је паралелу између Петра II Петровића Његоша и Гаврила Принципа и казао:

,,Ако нам је икада слобода пјевала, пјевала нам је високодостојним гласом владике Рада и јуначким срцем и чистом душом његовог ,,унука” Гаврила Принципа. Откуд њима та поетска слобода да помоћу ње буду свеслободни, да буду, најпрецизније речено, сужњи те слободе? Они нам показују да слобода истински постоји само ако смо ми њене највјерније слуге и ако смо у том служењу спремни да пјевамо о њој. Владика Раде је једна душа – слобода. Све што је написао дисало је слободом. Гаврило Принцип је рука слободе, кажипрст слободе – све што је урадио било је дјело за слободу. Култура, чији дан данас славимо, је култура само ако је то култура сужњева за слободом.”