У Плавој сали Српске куће у Подгорици одржана је трибина Хеленски видици Анице Савић Ребац (1892‒1953). О њеном лику и дјелу говорили су проф.др Мило Ломпар и проф. др Ирина Деретић, а програм је водила мр Бојана Пејовић. Трибина је уприличена у оквиру Дана Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори који се обиљежавају поводом дана Његошевог рођења – од 2017. године установљеног као Дан Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.

Проф. др Мило Ломпар у свом обраћању је истакао да  Аница Савић Ребац представља посебну појаву у интелектуалној и духовној кулури Срба у ХХ вијеку.

,,Аница Савић Ребац обиљежила је један правац мишљења, који је истовремено и са њом почео да се све видљивије испољава у српској култури, а то је историја идеја. Ако бисмо жељели да је одредимо по духовној физиономији у пуном смислу ријечи за њу можемо истаћи да је била историчар идеја. Њено опредјељење за историју идеја није било само спонтано, по природи њене интелектуалне интенције, него је било и теоријски засновано пошто је она била упућена у ту врсту духовних подухвата и истраживања” истакао је проф. Ломпар.

Као појава била је необична и на неки начин је наслиједила онога који је претходио и у њеном интелектуалном, али и животном ставу – Лазу Костића.

У наставку обраћања проф Мило Ломпар је додао да је ,,њена кључна тема проблематика Ероса”.

“Главна сржна идеја у њеном разматрању проблематике Ероса јесте однос између личног и надличног. То је било кључно мјесто у њеној докторској дисертацији, али и радовима који су ишли у другим правцима. Она је слиједила једну традицију проучавања идеја, и утолико улази у историју идеја, сматрајући да постоји једна тежишна идеја која води од орфичара, преко платоничара, неоплатоничара, преко хришћанског мистицизма, до пјесника како се говори слатког новог стила – Виничелија, Кавалкантија и Дантеа – и да та димензија спиритуализације представља један невидљиви континуитет” назначио је проф. Ломпар износећи став да се ,,у тој њеној опозицији између личног и надличног ероса може открити нешто од њеног сензибилитета – који је био прије класични, него модерни сензибилитет”.

Проф. др Ирина Деретић се на почетку обраћања захвалила на позиву организаторима – Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори.

,,Аница Савић Ребац свој метод назива генетичким методом. Сама генеза подразумијева да нешто настаје, да се нешто развија и да, можда, ти развојни кораци у настајању нечега буду бољи од оних који су прости или који су били на почетку. Занимљиво је да, пишући предплатоновску еротологију, она заправо све вријеме има Платона у виду, и Платон јој је у основи истраживања, али заправо она до Платона никако да стигне. Обећавала је да ће написати једну већу студију која ће обугватати Платона и не само то, већ и развој идеје Ероса све до Дантеа. Међутим, она то, нажалост, вјероватно због животних околности, није учинила. Објавила је само двије студије о љубави – о Платону и хришћанском разумијевању љубави и о схватању љубави код Спинозе. Свој пројекат није развила до краја, а и питање је да ли се такав пројекат може развити, па се тако задржала на своја два поменута текста” казала је проф. Деретић.

У наставку излагања говорила је о поимању Платоновог парадокса из постухомно објављене естетичке студије Анице Савић Ребац и о њеном научном раду након Другог свјетског рата.