У издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори објављена је најновија књига др Душка Бабића Небесеко наречје: књига о Његошу.

Писати о класичном пјеснику српске културе увијек је изазовно, а имајући у виду заиста импозантан опус библиографских јединица посвећених Његошу и његовом дјелу, аутор је у предговору књизи освијетлио и своје разлоге настанка поменуте студије:

„У овом контексту, умесно је, па и логично, поставити питање: зашто је о Његошу написано толикио књига и зашто се тај низ и данас наставља, упркос лаичком утиску да је већ ’све речено’. У чему је посебност његовог дела, односно: шта га то чини вечно отвореним и изазовним за промишљање и тумачење?

Ко год тумачи Његоша, на ово питање имаће властити одговор, а нама се чини да га треба тражити на више равни.

Прво, што одавно и не треба посебно образлагати, реч је о поезији највишег реда, прихваћеној од елите и пука, одмах по њеном појављивању. Она је одавно ушла у народно памћење и стопила се са њим, постала његов неотуђив део. То је поезија која је, у исто време, и аутентично лична, и национална и општељудска.

Друго, та поезија је у свести народа прихваћена као нешто више од поезије – као ’књига мудрости’ у којој су кључеви за разумевање историје и бића народа, како на једном месту рече Жарко Видовић. Писати (мислити) о Његошу значи једним оком гледати на историју и судбину народа, на заветно језгро његовог постојања. Другим речима, Његошева поезија је у  својим најважнијим темама отварала питања која су изван ње – у народном животу и народној повесници. А ту су истраживаче увек чекала нова питања и безброј перспектива за њихово сагледавање.

Треће: тајанственост је иманентно својство Његошеве мисли, нешто што је покреће и одређује. Тајна је ’кључна реч’ и глобални симбол његовог песништва. За Његоша је певање проницање у тајну – ’растајнивање’, поглед у свет ’са страшног виса’. Све је тајна: Бог, космос, природа, душа, мисао, певање…, а све тајне сливају се у једну, најважнију и највећу – тајну човека (’Тајна чојку човјек је највећа’). На велика питања, у великој поезији, није могуће дати коначне одговоре, поготово кад су она постављена тако да заувек остану питања (’Од тога су у гробу кључеви’). Његош је религиозни, трагички мислилац, загледан у метафизичке амбисе и поноре, који се огласио из бола људске распетости између неба и земље. Такве мислиоце није могуће протумачити до краја; одговори до којих дођемо завршавају се са три, а не са једном тачком. Свака добра књига о Његошу дозивала је нову, још ненаписану – да настави низ, а не да га заврши.

На крају, намеће се и питање тумачења Његоша у нашем временму. Књиге о Његошу, као што се може видети из поменутих библиографија, пишу се и у 21. веку, ништа мање него раније. Како то да један, у бити ’несавремен мислилац’, и даље побуђује толику истраживачку пажњу? Идеје о свету и човеку на којима почива Његошева поезија супротне су духу нашег времена, свему што савремени човек тражи од живота и што је способан да прими и разуме. Његошеви појмови душе, слободе, народа, човека и човечности, неспојиви су са баналним рационалистичким секуларизмом, са временом пострелигије и постистине. Шта у таквом времену може да нам каже песник високих мера, чија је душа ’смјело лећела по воздушном океану’ и тражила ’својство са Богом’? На први поглед, никаквог ’дијалога’ ту нема и не може бити. Али, стварност не говори да је тако: у замршеним трагањима за ’својим путем’, у последњим деценијама, Његошев народ није пронашао бољег оријентира и путоказа од Његошев(ск)их ’лозинки’ из Горског вијенца, о чему непосредно сведоче литије у црногорским градовима, у зиму 2020/2021. године. У нашем времену, Његошеве идеје о човеку и свету не могу одређивати свакодневне навике и начин живота, али једино оне могу опомињати да иза свих лажи и опсена станује – истина. И да човек без те вере и наде не може бити човек‟.