Поводом дана рођења Петра II Петровића Његоша, уједно и Дана Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у новом Матичином објекту у Никшићу (Његошева 20, Робна кућа „Никшићанка“), уприличене су празничне бесједе „Владика Раде и ми“ проф. др Јелице Стојановић, проф. др Драга Перовића и проф. др Душана Крцуновића, а програм је водила Марија Јелић. Празнични програм настављен је у Матичиној Галерији, изложбом „Портрети митрополита црногорско-приморских“ академског сликара Весне Сушић, коју је отворио проф. др Саво Лаушевић.
Проф. др Драго Перовић је на почетку своје бесједе поздравио присутне и пожелио им добродошлицу у нови простор Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори да би након тога истакао сљедеће:
„Кад се сретнемо у овој свечаној владичанској ноћи, и кад себи поставимо своје најунутрашњије питање Његош и ми, ми наспрам себе имамо христодушног Владику Рада и нас саме, који бисмо рођењем требало да будемо његови потомци. Зашто? Зато што нам је Петар Други већ вјековима а не само нашим данима свакодневна узречица, али и преко тога, некима, јаштерица на језику. Не могу да се сјетим никог од нас који се није позивао на Његово мисаоно-дјелатно опитовање. Зашто? Јер не знам никога ко је у свом прегнућу изискивао веће напрегнуће српског језика, његово нераскидиво јединство са словенском језичком историјом, и чежњу да сви моћни свјетски језици просњлове на српском језику. У том свејезичком јединству Он се ослањао на моћ језика, окусивши вишеструко његове границе, познате Му још од античке Грчке.
Проф. Перовић је поменуо у дјелатност Матице српске у „ањегошевским временима“ у Црној Гори:
„Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори у свом досадашљем 14-годишњем постојању имала је без-изборни задатак да начини двиг и да у претходном ањегошевском времену не изда Владику Рада, да се подвизава и подвигом учини све што је било у њеној моћи да српски народ у Црној Гори од Туђ(ин)ства дође до Миства, да најтежим а не најлакшим путем дођемо сами до себе, јер без тог пута нема никог од нас. Вјерујем, да смо у томе успјели, да нијесмо издали сами себе, а онда ни Владику Рада, ни Христа, колико је то било до нас. То најбоље свједоче ове наше нове, његошевски, сажето, ољуђене и охристовљене, просторије.“
Проф. др Јелица Стојановић је поздравила присутне и у име Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори се захвалила на помоћ Републици Србији и истакла да Матичин простор у Никшићу представља „нови, велики и савремени центар српске културе и науке у Црној Гори“.
Говоривши о лингвокултуролошком аспекту лексичких јединица Косово, Црна Гора и Срб(ија) у Горском Вијенцу, проф. Стојановић је казала:
„Оно што повезује лексичке јединице Косово, Црна Гора и Срб(ија), и ширег контекста (када се покаже да је значајно), јесте: (на)род (истог, заједничког рода; што је изражено кроз деривационо гнијездо срб-, које значењски обједињује ове три лексичке јединице) – у Горском вијенцу ’осећање српског заједништва врло је снажно изражено’, а најсуштинскије га у Горском вијенцу одсликава синтагма ’Српство свеколико’; косовски завјет (као архетип, митологема, ’жижа српства’, завјет је исказан кроз страдање и спасење – што можемо представити лексичким спојевима везаним за Косово: ’грдно судилиште’ и ’изгубљена срећа’, на једној, и ’ускрснути с косовске гробнице’ на другој страни); однос ’ми’ (српски [на]род) – ’они’ (гдје под ’они’ можемо подвести значење ’непријатељ’, тј. онај који угрожава слободу, а ’ми’ означава заједништво у борби са истим непријатељем, односно борбу за слободу – очување слободе, и ослобођење, оправдање косовског крвопролића, враћање ’изгубљене среће’ српског рода на Косову, што је императив ’Нека буде борба непрестана, / нека буде што бити не може’ – до ослобођења српства, које је круна, ’вијенац’ косовског завјета)“.
Проф. др Душан Крцуновић се осврнуо на Лучу Микрокозма истичући да „Његошева Луча микрокозма припада дугој традицији тзв. „шестодневске књижевности“ која обухвата светоотачке расправе, проповиједи, коментаре, алегоријска тумачења и спјевове чија је тема прича о стварању свијета из књиге Постања“.
„Луча микрокозма – која је настала током Великог васкршњег поста 1845. године – последње је велико европско дјело из традиције шестодневске књижевности. Тајну стварања свијета и човјекoвог бивствовања у свијету, као и тајну свјетско-историјских збивања која одређује стална борба између добра и зла, правде и неправде, аутор последњег великог европског шестоднева тумачи из перспективе предкосмичке драме. Свијет је створен и човјек је у њега бачен да би се зауставило падање прачовјека Адама у адско проклетство, због тродневне алијансе са Сатаном који се надигао да ’завлада небом’ и „вишњега творца лиши трона“, казао је проф. Крцуновић
Отварајући изложбу „Портрети митрополита црногорско-приморских“ проф. др Саво Лаучевић је говорио о естетским и хришћанским компонентама „портретима православних епископа“, као и о историјском значају Митрополије црногорско-приморске у историјском бићу српскога народа Црне Горе.
Поставка изложбе биће у Галерији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори наредних 15 дана, тако да позивамо све заинтересоване да нас посјете.
