У оквиру Манифестације Дани Матице српске, у просторијама Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, 24. октобра, одржана је промоција монографије „Говор Потарја“ проф. др Драге Бојовић. Монографија је настала као резултат дугогодишњег теренског истраживања и прикупљања грађе, коју је требало методолошки и систематично прецизно уобличити. Објављена је 2025. године у издању ЦАНУ, а рецензенти су академици Бранислав Остојић и Ненад Вуковић.

Поред ауторке, о књизи су говорили проф. др Миодраг Јовановић и доц. др Јелена Газдић, а програм је водила мср Весна Миљанић.

У свом излагању проф. др Миодраг Јовановић је нагласио да ауторка описује говоре Потарја на фонолошком, морфолошком и синтаксичком нивоу језичке структуре, при чему се посебно осврнуо на континуанте старог вокала јат.

„Долази до компликованости изговора и замјене старог вокала јат, те ʼреално стањеʼ ијекавских замјена јата у савременим говорима Црне Горе није идентично са оним какво налазимо у Вуковом језику – било аутохтоним развојем на тлу Црне Горе, било утицајем екавске говорне цјелине, могли су се развити вокали е и и у слоговима са некадашњим дугим и у слоговима са некадашњим кратким јатом. Врло успјешно је извршено раздвајање сталних од привремених екавизама, који се, и једни и други, у говорима Потарја јављају као конкурентни ликови ијекавскима – некада на књижевнојезичком, а некада само на дијалекатском плану, а показано је да између њих постоји и велика разлика у фреквенцији употребе. У регији која је дала пуно творачке снаге за стварање Вуковог модела књижевног језика професорица Бојовић је поред значајних заједничких црта препознала и објаснила одређене разлике које понекад нијесу ни мале ни неуочљиве“, истакао је  Јовановић.

Указао је и на чињеницу да бурна историја Потарја и припадност разним државама јесте обилан рудник термина које вријеме брзо сели у заборав. А таква тема налагала је и да се ауторка бави и ширим питањима о територијалном размјештају Потарја, његовим демографским приликама, историјом и садашњим стањем. Цијели јужнословеснки простор, заправо је један дијасистем што даје могућност ширих дијалекатских истраживања појединих језичких појава, закључио је Јовановић.

Доц. др Јелена Газдић истакла је да овај говор заузима релативно пространу област, и у највећем дијелу припада новоштокавском ијекавском подручју источнохерцеговачких говора. Указала је на то да ауторка у наведеној монографији ову просторну цјелину схвата као геолингвистички систем који се може представити координатно: вертикалном осом Жабљак–Пљевља и хоризонталном осом Фоча–Колашин, док ријека Тара, у свом средњем току, раздваја говоре лијеве и десне стране.

„Са становишта ареалне лингвистике ови говори се могу сврстати у поједине типове или скуп подтипова у лингвистичком и геолингвистичком смислу јер су на својим рубовима прелазног и мијешаног типа. Наиме, прелазни, тј. гранични говоре посматрани су у овој студији као говорна подручја, тј. говорне оазе међу различитим дијалектима које у извјесној мјери и на различитим нивоима чувају форме једног и другог дијалекта (у овом случају случају зетскорашког и источнохерцеговачког). Мијешани говорни тип настаје у оквиру једног дијалекта упливом, како ауторка појашњава, маркантних форми говора који се „сударају” (у говору Потарја видан је утицај босанских говора у рубним областима, у неким фонолошким и лексичким формама, а пошто се ради о истом дијалекту нема важнијих одступања у дистрибуцији акцената“, навела је доц. др Јелена Газдић.

Газдић је нагласила да је, са изузетном пажњом и научном прецизношћу, ауторка освијетлила простор око ријеке Таре – подручје које је до сада остало готово нетакнуто у дијалектолошким и етимолошким студијама, чиме је оставила трајан траг у изучавању дијалектологије и акцентологије српског језика и уопште лингвистике.

На крају вечери присутнима се обратила проф. др Драга Бојовић и захвалила свима који су дали свој допринос при изради монографије, као и учесницима промоције и слушаоцима.