У Mатици српској – Друштву чланова у Црној Гори, у петак, 7. новембра, одржана је промоција књиге Епархија захумско-херцеговачка у вријеме Светог Василија Острошког аутора Велибора Шиповца. Поред аутора о књизи су говорили проф. др Јелица Стојановић, отац Роман, сабрат манастира Острог, проф. др Далибор Петровић и проф. др Будимир Алексић, а модератор је била Бојана Пејовић.

Отац Роман је истакао онај дио књиге који говори о животу Св. Василија, о његовим страдањима и трпљењу. „Свети Василије нам поручује да чувамо вјеру православну као благо и да волимо све око себе, и ближње своје, али и непријатеље. То је и данас потврђује својим дјеловањем и примањем код себе у Острог код светих моштију не само припадникa православне вјере него и људи других религија. Помаже кроз духовну помоћ и исцјељења, чиме нам потврђује да је истина у православној вјери“, истакао је отац Роман.

Проф. Будимир Алексић је укратко представио садржај књиге. Појаснио је да се аутор осврће на светосавско насљеђе у обновљеној Пећкој патријаршији, затим на дјелатност Патријаршије од краја 16. и почетка 17. вијека, потом на вјерски живот Светог Василија у Херцеговини, на примање монашког чина у Тврдошу, као и на његов одлазак на Свету гору и у Русију и на хиротонисање у Пећи.

По ријечима Алексића, аутор је посебно освијетлио стање у источно-херцеговачкој епархији након доласка Св. Василија на њено чело. „Веома је важно што је Велибор Шиповац расвијетлио унијатску пропаганду и пропаганду римокатоличкох истраживача који фабрикују фалсификате у облику писма, посланица и на потпуно неоснованој тези да је Св. Василије имао кореспондендцију са римским папама и чак изневјерио православну вјеру. Велики допринос ове књиге је расвјетљавање једног важног питања из наше црквене и националне историје“, навео је Алексић.

Рецензент књиге проф. др Далибор Петровић говорио је о самом настанку књиге, истраживачком процесу и значају који ова студија има за разумијевање живота једног од најпоштованијих светитеља Српске православне цркве.

Проф. др Јелица Стојановић се осврнула на правописне особености аутографа и завјетног писма који показују висок степен нормираности српско-црквенословенског језика, док ватикански рукопис одликују изразите особине народних староштокавских говора. Проф. Стојановић је на основу језичких одлика закључила да је ватиканско писмо фалсификат којим се покушава приказати да је Св. Василије прихватио унијаћење.

На крају присутнима се обратио аутор и захвалио саговорницима и пристуној публици.