Јуче је у културном центру Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори у Никшићу представљена књига мр Лазара Радана, „Устанак у источној Херцеговини 1875-1878“ о којој су говорили др Будумир Алексић, др Васиљ Јововић и аутор. Промотивно вече је водио мр Томаш Дамјановић, секретар Одјељења за историју, који је у свом уводу истакао да Раданова монографија тематизује „једно од кључних, али недовољно обрађених поглавља наше националне историје“, те да његов „приступ омогућава да се устанак сагледа цјеловито, али кроз једну регију, као својеврсну лабораторију историјских процеса тог времена“.

Говорећи о структури књиге која прати узроке Херцеговачког устанка , његов развој и улогу Црне Горе у његовом расплету, др Будимир Алексић је нагласио да је ово „дјело писано по савременим историографским стандардима, и да је ријеч о лијепом, читљивом и занимљивом штиву“. Он је указао да је „Херцеговачки устанак био дио континуиране борбе за ослобођење и уједињење српског народа“, али да је „ Берлински конгрес означио крај тих жеља и да је корист од устанка имала само Црна Гора“ у чији састав је ушао дио Херцеговине. Али, „без обзира на резултате Берлинског конгреса након којег је српски нараод остао подијељен и нехомоген, устанак је ипак донио боље позиционирање српског националног питања“.

Стављајући акценат на улози књаза Николе и војводе Пека Павловића као „његовог експонента у Херцеговачком устанку“, др Васиљ Јововић је указао на то да књига мр Радана подробно освјетљава мотиве двојице актера из Црне Горе за негативан однос према једном од главних устаничких вођа Мићу Љубибратићу. У позадини „подривања устанак од стране Пека Павловића. Чије су стратешке способности побуне биле неоспорне, била је жеља књаза Николе за потпуном контролом над Херцеговином“.

На крају се публици обратио и мр Лазар Радан који је истакао да је његова књига настала као мастер рад и да је компративним проучавањем података настојао „да одговори на питање зашто се народ подигао на устанак“. При том је нагласио да су разлози били, како социјалног карактера, јер је 97 различитих пореза било неподношљиво, тако и националног карактера. Ослањајући се на Црну Гору и Србију, народне тежње су биле усмјерене на ослобођење и уједињење. „Уласком Црне Горе у Херцеговачки устанак, он је добио нову димензију“, док је „битка на Вучјем долу учинила Црну Гору пијемонтом српства“. Аутор је дочарао и атмосферу која је владала у нашој војсци пред ослобођење Никшића. Изнио је и занимљиве детаље о личности Мића Љубибратовића као изузетно образованог човјека који је познавао више европских језика и чак превео Куран, што је муслиманском живљу омогућило да чита то дјело на нашем језику.

Монографија мр Лазара Радана доживјела је треће издање, а свој успјех дугује, између осталог, низу врло занимљивих прича које доноси у контексту Херцеговачког устанка о ликовима предака које своје идеје нису остварили, али су их оставили својим потомцима на испуњење. Неки су успјели да остварење тих идеја и доживе.