У оквиру Манифестације „Март – мјесец српског језика и књижевности“, у Никшићу је, у Матици српској – друштву чланова у Црној Гори приређена промоција књиге Иво Андрић – очима странца Роберта Ходела, редовног професора на Институту за славистику Универзитета у Хамбургу.

О књизи је говорила проф. др Лидија Томић оцијенивши да је у питању плод научног, стручног и критичког тумачења Андрићевог стваралаштва, те да „професор Ходел шири могућности разумијевања Андрићевог текста, почев од историјске перспективе његовог настајања до сасвим специфичних посебности у поетици књижевног опуса“ чиме даје изузетан допринос проучавању дјела овог писца.

Модератор вечери, Горан Радоњић разговарао је са професором Ходелом о његовом интересовању за српску књижевност и културу. Посебно је било ријечи о Ходеловим књигама о Драгославу Михаиловићу и Борисаву Станковићу, као и о преводилачком раду, будући да је Ходел превео на њемачки Момчила Настасијевића, Растка Петровића, Станковића, Црњанског. Говорило се о рецепцији српске књижевности у њемачкој култури и о занимању тамошњих студената за србистику.
Говорећи о прози Драгослава Михаиловића, Роберт Ходел истиче сказ као технику приповиједања којом се писац служио и процјењује да „нема писца који би толико доследно изградио сказ као што је Михаиловић“. Тиме се професор приклања и другим тумачима који
у Михаиловићу виде сказ-класика. Ходел је истакао и да се у прози овог писца може препознати својеврсни „мистички индивидуализам“. Према његовом тумачењу, код Михаиловића у првом плану није колектив нити нека вјерска или друштвена заједница, већ појединац и његова лична слика свијета. Управо зато, како је нагласио, Михаиловићеви јунаци омогућавају читаоцу да се са њима идентификује чак и онда када се на први поглед чини да с њима нема много заједничког. Та способност да читаоцу отвори врата једне другачије стварности чини овог писца изузетно актуелним.
Осврћући се на дјело Боре Станковића, Ходел је упечатљиво сажео утисак рекавши: „То иде под кожу.“ По његовом мишљењу, Станковић припада самом врху свјетске књижевности, а као доказ и потврду за то наводи и реакције својих студената. Тиме, скреће пажњу и на то да је интересовање студената за нашу књижевност велико, а да је рецепција више него позитивна.
У разговору о преводилачком раду осврнуо се и на дјела Момчила Настасијевића и Растка Петровића. За Петровића је примјетио да се у једном тренутку удаљава од авангарде: „не дјелује као геније који је већ пронашао сопствени језик, већ као писац који тај језик увијек тражи, ослушкујући га у говору других људи и настојећи да се приближи искуству обичног човјека“. Професор код Настасијевића истиче елиптичност и херметичност, те примјећује да у његовој поезији заиста има нечег математичког, неке формуле која се тиче процеса стварања који подсјећа на неку врсту лабораторије у којој се тражи идеална техника писања. Ходел је истакао да се превођењем не бави из материјалних разлога, већ из љубави према језику. По његовим ријечима, превођење српског језика представља својеврсно
путовање – истовремено кроз српски језик и кроз матерњи језик. Професор је казао да је превођење увијек на извјестан начин губитак, јер ниједан превод не може у потпуности пренијети све нијансе и богатство оригиналног текста, али је додао да се код истински вриједних писаца, као по правилу, нешто од есенције увијек пренесе и допре до реципијента. Говорећи о свом истраживању дјела Ива Андрића, Ходел је напоменуо да је тек након
деведесетих година у потпуности схватио једну важну димензију Андрићевог стваралаштва. Тада му је, како је рекао, постало јасно да Андрић није писац који претјерује у својим историје, већ да се у многим његовим увидима може препознати готово пророчка
интуиција. Професор се сада бави превођењем Меше Селимовића на њемачки језик, те у овом тренутку ради на Магли и мјесечини и Сјећањима.

Роберт Ходел рођен је у Бутисхолцу, Швајцарска. Усавршавао се у Берну, Санкт Петербургу, Новом Саду, Дубровнику и Прагу. Његов докторски рад посвећен је сказу код Николаја Љескова и Драгослава Михаиловића. На српском језику објавио је књиге: Дискурс (српске) модерне (2009), Раскршћа књижевног Југа (од Доситеја до Михаиловића) (2014), Речи од мрамора: Драгослав Михаиловић – живот и дело (2020), Рањав и жељан: Борисав Станковић – живот и дело (2024), Иво Андрић – очима странца (2025).
Инострани је члан Српске академије наука и уметности, члан је научног друштва „Лајбниц” из Берлина, почасни члан Српског књижевног друштва. Уредник и сарадник више славистичких периодичних публикација у Белгији, Пољској, Манчестеру, Словенији, и код нас, између осталих у часописима Летопис Матице српске, Зборник Матице српске за књижевност и језик, Књижевна историја, Књижевне новине и други.
Међу наградама које је добио издвајају се награда „Петропољ” града Санкт Петербурга 2015. године, Златна медаље за заслуге Републике Србије, Повеља „Борисав Станковић” 2022. године, Повеља Матице српске за неговање српске језичке културе за 2023. Годину, Повеља Савеза славистичких друштава Србије 2025.