10. август 2017. / Извор: Дан

У зна­ку ауто­ра ко­ји­ма је књи­ге об­ја­ви­ла Ма­ти­ца срп­ска – Дру­штво чла­но­ва у Цр­ној Го­ри про­те­кло је 11. ве­че ма­ни­фе­ста­ци­је Трг од ћи­ри­ли­це ко­ја се одр­жа­ва у Хер­цег Но­вом.

Пу­бли­ка је има­ла при­ли­ку да чу­је ви­ше о књи­зи „Срп­ске оп­шти­не под Ве­не­ци­јом” др Го­ра­на Kо­ма­ра, збир­ци по­е­зи­је „Ри­је­чи ко­је не да­јем ола­ко” Ра­дин­ка Kру­ла­но­ви­ћа, ро­ма­ну „Пут­ни­ци” Ра­до­са­ва Ба­та Ђур­ко­ви­ћа, док је пред­ста­вља­ње збир­ке при­по­вје­да­ка Јан­ка Је­ли­ћа „Злат­ни чо­вјек” оме­ло из­не­над­но не­ври­је­ме, па ће овај про­грам би­ти пред­ста­вљен ка­сни­је.

Доц. др Дра­го Пе­ро­вић је при­је по­је­ди­нач­них пред­ста­вља­ња у крат­ким цр­та­ма пред­ста­вио зна­чај Ма­ти­це срп­ске − Дру­штва чла­но­ва у Цр­ној Го­ри, ис­та­кав­ши да у про­те­клих се­дам го­ди­на ко­ли­ко по­сто­је и шест ко­ли­ко се ба­ве из­да­вач­ком дје­лат­но­шћу, об­ја­ви­ли су око 50 ква­ли­тет­них на­сло­ва из раз­ли­чи­тих обла­сти.

• Уз по­моћ Вла­де Ре­пу­бли­ке Ср­би­је и ње­них кул­тур­них и на­уч­них ин­сти­ту­ци­ја, те Ам­ба­са­де и Kон­зу­ла­та Ср­би­је, ура­ди­ли смо и ви­ше од оно­га што смо оче­ки­ва­ли. Об­ја­ви­ли смо не­ко­ли­ко еди­ци­ја ко­је су углав­ном ве­за­не за срп­ски је­зик и исто­ри­ју срп­ског на­ро­да у Цр­ној Го­ри. По­ред књи­га ауто­ра ко­ји су при­сут­ни, ис­та­као бих по­себ­но дви­је, рат­ни пу­то­пис Че­до­ми­ра Па­ви­ћа „С Па­ци­фи­ка на ска­дар­ско бла­то”, ван­ред­ног еру­ди­те ко­ји да­је сја­јан пре­сјек уло­ге Цр­не Го­ре у до­ба Бал­кан­ских ра­то­ва, и књи­гу Жар­ка Ви­до­ви­ћа „Ње­гош и ли­тур­гиј­ске анаг­но­зе”, ко­ји се ба­ви Ње­го­шем на то­ли­ко фун­да­мен­та­лан на­чин, да књи­га пред­ста­вља пра­во освје­же­ње − ка­зао је Пе­ро­вић.

Проф. др Је­ли­ца Сто­ја­но­вић, пред­сјед­ни­к Ма­ти­це срп­ске у Цр­ној Го­ри, пред­ста­вља­ју­ћи књи­гу др Kо­ма­ра „Срп­ске оп­шти­не под Ве­не­ци­јом”, ка­за­ла је да да­нас има вр­ло ма­ло лин­гви­ста и исто­ри­ча­ра ко­ји су то­ли­ко пре­да­ни са­ку­пља­њу и об­ја­вљи­ва­њу ста­ре спо­ме­нич­ке гра­ђе на срп­ском је­зи­ку, као што је Kо­мар.

• У овој књи­зи је отво­ре­но и за­по­че­то ра­свје­тља­ва­ње ста­ту­са и при­ро­де срп­ских бо­ке­шких оп­шти­на под па­тро­на­том Мле­тач­ке ре­пу­бли­ке 1423-1787. го­ди­не, по­чев од нај­ста­ри­је па­штров­ске, по­том гр­баљ­ске, кр­тољ­ске, лу­штич­ке, ри­сан­ске до то­паљ­ске. У књи­зи су пред­ста­вље­не при­ви­ле­ги­је као сво­је­вр­сни уго­во­ри ко­је су ове оп­шти­не до­би­ја­ле и пот­пи­си­ва­ле са мле­тач­ком вла­шћу, при­хва­та­ју­ћи је, али и за­др­жа­ва­ју­ћи при­ви­ле­ги­је и ауто­но­ми­ју, по­себ­но у упра­ви и суд­ству. Kо­мар, као вр­стан ис­тра­жи­вач, упра­во ове при­ви­ле­ги­је − пот­пи­се уго­во­ра, од­но­сно до­ку­мен­та ко­ја се чу­ва­ју у ар­хи­ва­ма, са­би­ра и об­ја­вљу­је у овој књи­зи. Он да­је ори­ги­нал­не сним­ке, раш­чи­тан текст, по­том пре­вод и ко­мен­та­ре, исто­вре­ме­но ста­вља­ју­ћи све то у је­дан ши­ри исто­риј­ски оквир, ка­за­ла је Сто­ја­но­вић.

Она је под­ву­кла ауто­ро­ве ри­је­чи да ово дје­ло пред­ства­ља до­ку­мен­тар­но су­прот­ста­вља­ње ре­во­лу­ци­о­нар­ном обра­сцу но­ви­је цр­но­гор­ске исто­ри­о­гра­фи­је, ко­ја гле­да да при­гра­би бо­ке­шко срп­ско цр­кве­но на­сље­ђе.

Др Kо­мар ис­та­као да ју је на­пи­сао и об­ја­вио да би ука­зао мла­ди­ма, нај­при­је у Бо­ки, да Бо­ка ни­ка­да ни­је при­па­да­ла др­жа­ви Цр­ној Го­ри. На­гла­сио је, да је пр­ви пут, та­кав не­ле­ги­тим­ни по­сту­пак, про­ве­ден је на сјед­ни­ци Ре­ги­о­нал­ног од­бо­ра за Бо­ку 1945. го­ди­не у Kо­то­ру, под при­ти­ском већ из­вје­сног по­бјед­ни­ка у гра­ђан­ском ра­ту и у то­ку тра­ја­ња рат­ног ста­ња.

• Kа­да је ри­јеч о са­мој књи­зи под­сје­ти­ћу на рас­ко­шан ћи­ри­лич­ни нат­пис у Бог­да­ши­ћи­ма на цр­кви Све­тог Пе­тра ко­ји го­во­ри о по­ди­за­њу цр­кве у до­ба Уро­ша Пр­вог, си­на Сте­фа­на Пр­во­вјен­ча­ног. Пре­пи­си­вач из дру­ге по­ло­ви­не 18. ви­је­ка је упра­во овим пре­пи­сом отво­рио оби­ман при­лог исто­ри­ји, при­лог за ко­ји вје­ру­јем да је по­стао раз­ло­гом за пре­по­ру­ку за уни­ште­ње ру­ко­пи­са од стра­не цен­зо­ра, ма­ђар­ске двор­ске кан­це­ла­ри­је 1777. го­ди­не. Ста­ра ори­ги­нал­на по­ве­ља мо­гла је пред­ста­вља­ти по­твр­ду не­ких ра­ни­јих ви­зан­тиј­ских по­вла­сти­ца и да­ров­ни­ца огром­ном ма­на­стир­ском под­руч­ју. Овим зрн­цем ов­дје по­да­стр­тим на­сто­ји­мо при­до­ни­је­ти про­дор­ни­јем по­гле­ду у ду­би­ну ви­је­ко­ва ко­је је у Бо­ки, зе­мљи ре­да и тра­ди­ци­је, ко­ја је из­ло­же­на кул­тур­ној и на­ци­о­нал­ној аси­ми­ли­ци­ји пу­тем кла­сич­них ин­стру­ме­на­та де­на­ци­о­на­ли­за­ци­је. До­ку­мен­та­ци­ја о ста­ту­су срп­ских бо­ке­шких оп­шти­на под про­тек­то­ра­том Ве­не­ци­је да­нас ин­тен­зив­но про­па­да. Пре­ци­зни­је, на­ла­зи се у ста­њу тру­ље­ња, у згра­ди на пе­де­се­так ко­ра­ка од нас. Сма­трао сам нео­п­ход­ним да при­је све­га мла­дим на­ра­шта­ји­ма Бо­ке­ља оста­вим свје­до­чан­ство о ве­о­ма ком­пакт­но уве­за­ним по­ли­тич­ким фор­ма­ци­ја­ма о ко­ји­ма се же­ли из­ре­ћи тврд­ња да ни­су на­ци­о­нал­на, а они у сво­јим оп­шти­на­ма ко­ри­сте ис­кљу­чи­во спрп­ско ћи­ри­лич­но пи­смо, а у ни­зу пре­став­ки про­ви­ду­ри­ма и из­раз на­ци­он, по­ру­чио је Kо­мар.

Он је по­ру­чио да ни­су у пра­ву ауто­ри ко­ји твр­де да је Бо­ка из­гра­ди­ла и пру­жи­ла исто­риј­ски мо­дел за­че­та­ка мо­дер­ног де­мо­крат­ског по­ли­тич­ког жи­во­та на те­ри­то­ри­ји да­на­шње Цр­не Го­ре, већ да је Бо­ка ба­шти­ник ве­о­ма твр­дог, стро­гог, тра­ди­ци­о­нал­ног срп­ског де­мо­кра­ти­зма, од­но­сно је­дин­ства у вје­ри и ет­нич­ком срод­ству.

Ја хо­ћу да ви­дим ли­це

Све­ште­ник мр Сло­бо­дан Јо­кић, пред­ста­вља­ју­ћи ро­ман „Пут­ни­ци” Ра­до­са­ва Ба­та Ђур­ко­ви­ћа ка­зао је да се дје­ло са­сто­ји од не­ко­ли­ко те­мат­ских цје­ли­на у ко­ји­ма ју­нак за­ра­ња у ду­бо­ку та­му у ко­јој су преплт­е­на уну­тра­шња и спо­ља­шња кре­та­ња, уну­тра­шње бор­бе у на­по­ру да по­бјег­не од се­бе и сјеч­ња. Јо­кић ис­ти­че да је ри­јеч о ро­ма­ну ко­ји при­ка­зу­је бор­бу жи­во­та и смр­ти, цр­ног и би­је­лог, бор­бу са со­бом, мра­ком, че­жњом за за­ви­ча­јем, дје­тињ­ством и чи­сто­том.

• Ри­јеч је о бор­би да се об­ју­три жи­вот. „Ја хо­ћу да ви­дим ли­це”, ре­че­ни­ца ко­ја се по­ја­вљу­је на по­чет­ку ро­ма­на, и ко­ја ће се по­на­вља­ти до кра­ја ро­ма­на, пред­ста­вља циљ пу­то­ва­ња кроз ово дје­ло. На­ћи ли­це дру­го­га, а кроз ње­га и соп­стве­ни лик. По­гле­да­ти и су­сре­сти се с ли­цем дру­го­га, ли­цем у ли­це са дру­гим, и ујед­но са со­бом. То је сми­сао пу­та и тра­га­ња. На­ћи ли­це дру­го­га и угле­да­ти и дру­гог али се­бе је пут спа­се­ња чо­вје­ка, јер љу­бав је та ко­ја ће спа­си­ти сви­јет, ка­зао је Јо­кић.