Првог јулског дана у Свечаној сали Филозофског факултета приређена је необична и изузетно успјешна истовремена промоција двије стручне књиге које ће њиховим ауторима осигурати venia legendi на Студијском програму за филозофију, на коме су и поникли.
Промоција књига, чији је издавач Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, а организатор Институт за филозофију, привукла је велику пажњу професора и студената са разних студијских програма, али и заинтересованог грађанства. Но, то се не би могло рећи и за, сада већ пословичну неодговорност „мејнстрим“ медија чији је игнорантски однос према догађајима из академског живота и овога пута дошао до ријечи.
Kњига Појам душе у плотинској и ранохришћанској мисли (II−III в.): Аспекти психологије Kлимента Александријског, Оригена и Плотина др Душана Игњатовића, као и књига Ерос и одговорност: Левинасова „ан-археологија“, др Срђана Мараша, представљају докторске дисертације које су одбрањене у Атини, односно у Београду.
Уводнu ријеч на промоцији имала је уважена декан Филозофског факултета, проф. др Татјана Нововић која је у свом пригодном обраћању истакла високу вриједност књига иза којих стоји вишегодишњи мукотрпан рад и велико самоодрицање, али који сами по себи представљају препоруку за даље научно и академско напредовање њихових аутора као истраживача и предавача.
Модератор промоције мр Дарко Благојевић потом је дао ријеч првом приказивачу, проф. др Саву Лаушевићу. Говорећи о књизи Ерос и одговорност, проф. Лаушевић је нагласио да овим радом др Срђан Мараш – након садашњег руководиоца Студијског програма за филозофију проф. др Драга Перовића – наставља традицију бављења филозофијом француског мислиоца Емануела Левинаса, коју је на овом Студијском програму утемељио покојни професор Спасоје Ћузулан, иначе преводилац више његових књига. Kада је ријеч о самом садржају књиге др Мараша, проф. Лаушевић је нагласио да је њена главна теза рађање етике из духа еротике, односно из љубави која је код Левинаса схваћена као одговорност према другом.
О књизи др Душана Игњатовића говорио је проф. др Борис Брајовић, који је и сам докторирао код чувеног атинског професора Kонстантина Вудуриса, успостављајући по први пут нераскидиву везу никшићког факултета са атинским универзитетом. „Да појмови, теме и проблеми из философског вокабулара нијесу само интелектуалне конструкције већ ипостасне подлоге за плодотворан дијалог између не само пријатеља већ и цијелих заједница, показује огледно урађена студија Душана Игњатовића“, истакао је проф. Брајовић. Потом и додао да „појам душе у плотиновској и александријској ранохришћанској мисли представља путоказ како се проширује круг посвећеника у скривену мудрост античког свијета, али и начин како разумијети данашњи свијет „оно мало душе“. Онај који мисли и оно из чега се мисли, дакле философ и душа данас су реликвијарски експонати једне структуиране „алогичности“ која је искључена у „доба зебње“ и остављена интимним праксама промишљања. Философ не само што данас познаје све своје читаоце, већ је са свима њима и пријатељ је привилегија апокрифне, катакомбне киноније у којој се попут ниптичких писаца и аскета посвећујемо ономе што сваку заједницу конституше као архимедовску тачку ослонца и нас и свијета. Управо је то показао Душан Игњатовић аналитичком анализом појма душе у позноантичком свијету Александрије гдје се догодио најплодотворнији сусрет античке философије и хришћанства. „Брижење о души“ овдје се оснажило и мјестом у коме је ова докторска дисертација писана, Атином и учитељем професором Kонстантином Вудурисом са којим је она перипатетички вођена“.
Износећи своје виђење књиге др Мараша, проф. др Драго Перовић – иначе један од најбољих познавалаца филозофије Емануела Левинаса у региону и шире – је указао да је књига Ерос и одговорност: Левинасова „ан-археологија” заснована на увиду да идеја љубави представља „нит водиљу“ цјелокупног Левинасовог дјела, од ране еротике до зрелог мишљења одговорности за Другог, обоје једнако под етичком визуром, да је чак и од Левинаса популарна тема неукидиве другости само изведена тема у односу на јудејски схваћену љубав у њеној етичкој пуноћи без својих савремених „сурогатних форми“. Заснована на критичко-дијалектичком приступу ова књига је расправа како са Левинасовом философијом и њеном критиком онто-тео-лошке метафизике, својим најбољим дијелом јесте откривање противрјечности и парадокса, недоследности и недовршености Левинасове философије: при свега на линији за њу одређујућих односа етике и онтологије, етике и естетике. Ова прва релација је доминантна у уобичајеним интерпретацијама Левинаса, ова друга, која обиљежава Марашев приступ Левинасу, са својом упитношћу, изнијансираношћу и разуђеношћу критичких анализа јесте главни Марашев допринос левинасологији.
У свом излагању, доц. др Душан Kрцуновић је указао на то да ове двије вриједне књиге покривају различите епохе историје философије, али се у основи баве платонизмом. Игњатовићева дисертација је заокупљена раним периодом хришћанског платонизма кроз призму учења о души (код Kлимента, Оригена и Плотина), док се Мараш у својој дисертацији, на свој начин, бави Левинасовом рехабилитацијом платонизма у контексту савремене философије, кроз призму појма ероса и одговорности. У оба случаја, ријеч је о психизму и еротизму као метонимијама платоновско-хришћанске жудње за оним божанским и вјечним, а то значи жудње за апсолутном божанском и људском другошћу и добротом која је с оне стране пуког бивствовања. Фокусирајући се на књигу др Игњатовића, Kрцуновић је њен значај видио у ширем историјско-философском видокругу, тим прије што је европска култура настала из мотива „бриге за душу“, иако је савременост одређена заборавом или чак отвореним порицањем душе. Kњига утолико освјетљава, за европску интелектуалну и духовну културу формативни период позне антике и раног хришћанства. У том периоду хришћански аутори ступили су у један полемички контекст у коме се водио религијско-философски тробој између хришћанства, новоплатонизма и гностицизма. У том контексту хришћански аутори су настојали да протумаче Свето Писмо појмовном апаратуром и аргументацијом грчке философије. Оно што је заједничко странама у овом сукобу је платоновско наслеђе учења о души, а оно што их раздваја јесте управо библијско учење које хришћански аутори настоје да протумаче и изложе језиком платоновске философије, и тиме покажу његову интелектуалну привлачност, али и супериорност у односу на њима актуелне философска схватања људске душе, њеног поријекла, природе, структуре и судбине.
На самом крају промоције др Душан Игњатовић и др Срђан Мараш су се захвалили свом издавачу Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори, али и одговарали на занимљива питања из публике.