Захваљујући позиву Секретаријата за културу, спорт и омладину и НВО Општина Беране у Народној библиотеци „Др Радован Лалић“, 25. септембра 2021. године, представљен је издавачки рад Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.

Публику и учеснике промоције поздравио је Дамјан Ћулафић, секратар беранског Секретаријата за културу, спорт и омладину, који се и сам осврнуо на богату продукцију Друштва. Ћулафић се посебно захвалио што је Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори поклонила библиотеци преко педесет својих наслова, наглашавајући како берански читаоци и поштоваоци књижевног и научног рада апсолутно знају колика је вриједност поклона који примају.

Програм је водила Ивана Стијовић, док су о издаваштву Друштва говорили проф. др Јелица Стојановић, проф. др Драго Перовић, доц. др Душан Крцуновић и мр Милорад Дурутовић.

Проф. Стојановић направила је увид у богату продукцију Одјељења за српски језик и књижевност, чији је основни циљ, већ десет година био и остао борба за очување српскоге језика и ћириличног писма у Црној Гори, али и на знатно ширим просторима. Осврнула се на саме почетке, када су објављене књиге Српски језик у вртлогу политике, у коауторству угледних научника Милоша Ковачевића и Михаила Шћепановића, те на студију Путевима српског језика и ћирилице, чији аутор управо професорка. Указано је и на значaј два међународна научна скупа посвећена српском језичком и књижевном насљеђу на простору данашње Црне Горе, што су одржана у претходној деценији. Оба су стекла завидну репутацију у научном свијету, о чему свједоче и два обимна зборника радова проистекла из рада ова два скупа.

Када је ријеч о новијим издањима, професорка Стојановић размотрила је вриједност студије Српска књижевна реч у својим првим столећима, аутора проф. др Виктора Савића; потом, књиге Историја америчке књижевности Радојке Вукчевић; објављивања фототипије Горички зборник, али и Зборника о Горичком зборнику, што је већ препознато као капитални културни подвиг у овом вијеку. Такође, апострофиран је значај и недавно објављене студије Кроз синтаксу српскога језика Милоша Ковачевића.

Проф. Перовић се с посебном радошућу осврнуо што је вече Матице уприличено у свечаном дану за читав српски народ и православни свијет.

• Милошћу Господњом, славом наших светитеља, заступника пред престолом једне једине Истине, молитвама наших ванвремних богослужитеља, блаженопочившег, за савремену ЦГ равноапостолног митрополита Амфилохија, високоузвишеног и стјеновитог митрополита Јоаникија, богомдарованим снисхођењем епископа Методија и Кирила, унутрашњим народним препознавањем једине Љубави и Истине, са свима нама као судионицима једине славе Божије, стојимо ноћас овдје да нагласимо оно што смо имали за циљ у нашем досадашњем чињењу. МС – ДЧуЦГ је основана јер је знала да је Истина једна једина, да је наша Света Црква христолико трпљење и подношење, живи споменик вјечности. Оне вјечности којом смо ноћас обасјни и која ће нас сјутрашњим даном обузети да јој се више никада нећемо моћи одупријети. Због тога ноћас Беране није само стожер наше Епархије, оно је и угаони камен светосавског, православног, хришћанског човјечанског умијећа и љепоте живљења. То није дјело са почетка овог мјесеца, то је дјело српске утемељености и истиносности на овим нама богомданим Божијим љепотама.

Након надахнутог увода, проф. Перовић се с посебним пијететом осврнуо на рад проф. Јелице Стојановић, не само онај који се може сагледати из научних студија, већ и онај што свједочи једну људску храброст и истрајност.

• На почетку, желим да Вас подсјетим, на оно што сви знате, на дјело најистрајнијег и најплодотворнијег борца за очување српског језика и ћириличног писма, на дјело проф. др Јелицу Стојановић. Сваком ко иоле познаје наш тродеценијски живог у ЦГ сасвим је јасно да по питању истине српског језика и љепоте ћирилице, не само на територији данашње Црне Горе него и на свим српским културним просторима, не постоји нико ко је свој живот у потпуности посветио одбрани и очувању оног што смо били, што јесмо и што ћемо да будемо као наш Предсједник. Да би то успјела, проф. Стојановић је нашу српску локалност увијек сагледавала са хоризонта цјелокупног српског културног, језичког, ћириличног саморазумијевања, и тиме, оним локалним уздизала и оно свенационално, а оним свенационалним и свечовјечанским, истином и правдом, обасјавала оно локално. Као што знамо, СПЦ на територији данашње Црне Горе чува највеће споменичко благо српског језика и српске културе уопште. Отуда је књига Кроз српску језичку историју још један слој на стубу и тврђави српске истине у нашем животу, живом сјећању и доживљају, у нашем искреном самоизлагању и саморазумијевању.
• Књига предсједнка МС – ДЧуЦг, проф. Др Јелице Стојановић Кроз српску језичку историју (Лингвокултуролошки и лексичкосемантички прилози) је тематски, за мене, једна српска дјетелина са четири листа, гдје сваки лист може да буде свенационални. Било да се тиче тога како су наши средњевјековни стубови мислили етнонимом Срб, било да је пшред нама лично име Стефан као доминантно немањићко, владарско име све до краја 15. вијека. Та дјетелина, апсолутно не може да мимоиђе дјело владике Рада, као ни ћирилички истинопис Источне Херцеговине. У свему томе Јелица Стојановић чува у нама Рашку, Косово и Метохију, Босну, Хум, Херцеговину, Дукљу, Зету, јер срб- једнако означава имена „земље/земаља, народа језика, писма, дохотка“, српско краљевство, српску господу. Дакле, било да смо под тим мислили етноним, земљу или поријекло увијек смо мислили оно што и ноћас мислимо, да смо овдје били, да јесмо и да ћемо бити за вјеки вјекова, као јединство Косова и Метохије, Србије и Црне Горе, као један непрекинути континуитет и у свим временима сачувани идентитет. И као што је већ истакнуто: „Књига Јелице Стојановић КРОЗ СРПСКУ ЈЕЗИЧКУ ИСТОРИЈУ“ као „истраживање културолошки кључних лексема српскога језика (срб-, Стефан, Црна Гора, Косово, вук-« „готово је уникатна у српској историјској,  етнолингвистици и  (дијахроној) лингвостилистици. У њој се на богатом језичком материјалу из српских историјских и књижевних споменика освјетљавају питања од којих ваљда нема значајнијих у српској филологији, питања која на експлицитан и егзактан, да егзактинији не може бити, начин показују не само ко су били него и ко јесу Срби. *

Проф. Перовић се у финишу свог излагања осврнуо на рад Одјељења за историјске науке.

• Будући да су код нас језик и историја једно, и са овом књигом ушли смо дубоко и на истински начин у историју, другу кључну тему дјеловања МС – ДчуЦГ. А ту смо прво објавили књигу вашеги нашег академика Миомира Дашића, Васојевићи од помена до 1860. године, затим, Жарка Лековића, Дробњак од 1860. до 1918. године, Бомбашку и Васојевићку аферу – почившег Вукића Илинчића, Црну Гору у књигама историографским, Зорана Лакића,  Требјешане – Николе Вујачића, Односе Србије и Црне Горе од 1851. до 1860. Катарине Тодоровић,  Црквени живот у Црној Гори – Слободана Јокића,  и  посљедњи у низу зборник: Новембар – 100 година ослобођења и уједињења. Ради се по оцјени стручне јавности о најбољем зборнику посвећеном 1918, и књизи која је већ ушла у универзитетску литературу. Кроз 28 научних радова, на 370-ак страница сагледан је из многих углова, како међународних тако и унутрашњих сноп историјских процеса који су довели до Великог рата и омогућили српском народу кроз незапамћену голготу да дође до свог ослобођења и уједињења. Осим историјских, дате су и политичке, лингвистичке, философске и богословске интерпретације овог по много чему одређујућег времена за наше историјско постојање.
• С посебним поносом, у овој ноћи наглашавамо нашу сарадњу са Епархијом будимљанско-никшићком, Митрополијом црногорско-приморском, богословским факултетима у Београду и Фочи у издању међународног зборника, Вера и мисао у вртлогу времена, капиталног дјела о надживоту и надљудском дјеловању блаженопочивших митрополита Амфилохија и владике Атанасија, о два нераздвојива духа који су нас духовно уздигли из таме пуког људског постојања и као истински крстоносци и лучоносци Истине Божије, измолили наше право да се поново уздигнемо међу христолике народе, и да прошлогодишњим свенародним литијама постанемо космички препознатљив народ. На скоро 900 страница 36 научника уводе нас у теолошке истине, духовне двигове, животне путеве ова два наша најзначајнија истинољупца у нашим животима, два најистрајнија косовска бранитиља и завјетника који су и ноћас и сјутра и даље на челу нашег Богославља, Христослављаа и Светос(л)авља.
• И на крају да само напоменем да смо током ових ковид година заједно са Центром за српску културу објавили и животне књиге вашег Величанина, Гојка Кнежевића: Необични међу нама, Сусрети и ријечи и Људи помена вриједни, огледала живота, у којима су и многи ваши суграђани и саплеменици сачувани од заборава.
• А, иако није лако, у овим временима, и да најавимо нашег Драгана Лакићевића и његов и наш Штап митрополита Амфилохија. Прије неког времена били смо ваши гости са 41. Панелом изложбе Црна Гора: народ, језик, црква. Сада наш Јован Маркуш спрема монографију Црна Гора у историјским документима: народ, језик, црква, држава, на 360 страна. Да остане за вјеки вјеков, али и да потврди да наша садашњост није тања од наше прошлости, и да наша садашњост неће да се стиди пред нашом будућношћу.

Секретар Одјељења за друштвене науке доц. др Душан Крцуновић говорио је о новијим издањима овог Одјељења.

• Одјељење за друштвене науке објавило је неколико важних наслова из области философије, друштвене теорије и правне науке. Захваљујући разноврсности и обиму издавачке дјелатности, како МС у цјелини тако и њеног Одјељење за друштвене науке, можемо се похвалити да смо цијело вријеме бранили част тзв. studia humaniora, односно хуманистичких наука. Од статуса ових наука у једном образовном систему зависи, колико квалитет образовања и знања које су вриједност по себи, толико и карактер цијелог социо-политичког миљеа у коме живимо, а из којег се науке које говоре о људским вриједностима желе маргинализовати, прогнати или ставити под идеолошку контролу.
• Зато с поносом ваља истаћи да је издавачка дјелатност МС потврдила свој значај и реноме самим тим што је из штампе произнијела двије књиге чији су рукописи били докторске дисертације, успјешно одбрањене у Атини и Београду. Ријеч је о књигама др Душана Игњатовића (Појам душе код Климента Александријског, Оригена и Плотина) и др Срђе Мараша (Ерос и одговорност), које ће двојици наших философских колега омогућити избор у академско звање доцента на државном универзитету. Ради се о стручним књигама намијењеним историчарима философије и проучаваоцима позноантичке, односно модерне философије, што не значи да њихове теме не могу да дотакну неспецијализованог читаоца. Напротив, феномен душе, којим се бавио Игњатовић, историјски је свеприсутан, сама европска култура настала је из сократовског мотива бриге за душу, иако је савременост одређена заборавом или чак отвореним порицањем људске душе, као у Орвеловом антифутуристичком роману 1984. Али, управо то потенцира важност књиге о философским схватањима душе у позној антици и раном хришћанству, као формативном периоду наше културе.
• Наши русисти доц. др Неда Андрић и мр Јован Радојевић превели су и приредили изузетно занимљив и важан зборних текстова руских аутора обједињених под насловом: Интелигенција, философија и Култура: Руски примјери.
• Ријеч је о узбудљивим и подстицајним радовима руских аутора (који припадају различитим раздобљима од једног вијека) који прате историјске изворе настанка руске интелигенције, као и њен промјенљив однос према европској култури, властитом народу, цркви и држави. Та широка перспектива, коју чини лепеза од 21 текста највећих руских мисилаца, омогућава нам увид у настанак и улогу руске интелигенције као изворни, јединствени и оригинални руски феномен, али и да сагледамо улогу интелектуалаца у друштву уопште. Сам термин „интелигенција“ појавио се око 1860. године у делу Петра Боборикина и прешао је са руског на друге европске језике. Идеја да интелектуалци имају дужност према народу нашла је свој практичан развој у покрету народничество.  Народничество се обично преводи као популизам, а заправо се ради о „покрету који је у Русији у 19. веку био заснован на осјећању обавезне посвећености општим интересима обичног народа“.
• Основна замисао била је да се на основу руског искуства укаже домаћој академској и широј читалачкој јавности на однос између политичке моћи и интелектуалаца који слове као друштвена елита, али која често остаје нијема и не реагује на најважније друштвене догађаје и не стаје у заштиту темељних права и слобода, како појединаца тако и цијелих заједница. У овом зборнику је изложен контраст између интелигенције и „идеократије“, тј. између интелектуалаца који су у служби умности, слободе и достојанства и интелектуалаца који су се ставили у службу политичке моћи. С друге стране, овај зборник апелује на свијест и савјест савремених интелектуалаца утолико што одвајање интелигенције и интелектуалаца од властите духовности и народне културе води у обескоријењеност, отпадништво и губитак националног самопоштовања које Георгије Петрович Федотов у свом тексту назива „мизопатрија“.
• Текстови у овом зборнику указују на то да су појмови интелектуалац и интелигенција врједносни појмови који подразумијевају друштвени ангажман, бригу и жртву за другог и заједницу у којој интелектуалци и интелигенција живе као њен најистакнутији дио. Интелектуалци припадају, не само интелектуалној већ и етичкој и духовној култури јер је њихова улога еманципаторска и ослободитељска. И управо по томе је интелигенција оригинални и јединствени руски феномен, јер су интелектуалци на европском западу дефинисана углавном као професионална категорија која је данас због тога готово ишчезла са јавне сцене. На мјесто традиционалног јавног интелектуалца ступила је „интернационална полуинтелигенција“, односно самозвани експерти или представници НВО сектора који не показује ни трунку одговорности према властитом народу већ подносе рачуне страним чиниоцима.
• Нема сумње да је овим вриједним, лако читљивим зборником обогаћена наша интелектуална култура и да ће допринијети развоју културе мишљења код нас.
• Ако је зборник текстова руских аутора о руској интелигенцији плод настојања да се рехабилитује друштвена улога интелектуалца, онда књига проф. Сава Лаушевића, Ритам политичког, представља теоријско настојање да се рехабилитује политичка философија као практична философска дисциплина. Берђајев је једном записао да је највећи проблем са утопијама тај што је данас „човјек у стању да их остварује због чега је пред нама један озбиљан задатак – како да их избјегнемо“. Лаушевићево настојање да се рехабилитује политичка философија управо је блиско задатку да се избјегне остваривање утопије, имајући у виду да већина утопија најављује свијет без политике. Један такав свијет, подједнако застрашујући и комичан, давно је описао Вилијам Морис у свом класичном дјелу Вијести из Нигдине/Недођије (1890). Јунаци из Морисове утопије (земље Недођије) славодобитно кажу да добро стоје са политиком јер је уопште и немају, а да здање парламента користе за складиштење гнојива. Упозоравајућа порука ове антиполитичке утопије је да је свијет без политике свијет без слободе, без колективних идентитета и друштвених форми живота, свијет атомизованих појединаца фокусираних на себе и своје економске интересе, свијет у коме су друштвене институције претворене у тржнице, а односи међу људима сведени на конкуренцију и дарвинистичку борбу за голи опстанак. Главна тема, мотив и наравоученије Лаушевићеве књиге Ритам политичког је да да немамо право на политичку апатију и равнодушност, да нас савремено неолиберално схватање политике као „слушкиње економије“ води у ропство, те да се отуда морамо вратити изворном схватању оног „политичког“ као таквог на коме је утемељено људско друштво.
• Напокон, зборник текстова Слобода, равноправност, опресија: случај Црне Горе, представља публикацију невеликог обима, али тешког садржаја. Ријеч је о публикацији која из разних углова третира проблем дискри­ми­нације српског народа у Црној Гори. Размјере тог проблема изискују књигу обима Magnum crimen-a, али је зборник остао недовршен управо због неп­рилика у којима се нашла наша црква уочи и након изгласавања „Закона о слободи вјероисповијести“. Због ангажмана др Владимира Лепосавића, јед­ног од уредника зборника, у оквиру правног савјета Митрополије црно­горско-приморске, морали смо да склопимо зборник од текстова с којима смо у том тренутку располагали. То не значи да нећемо радити на другом, про­ширеном издању, јер наш Kulturkampf мора да се настави.

О Сабраним дјелима Нова Вуковића и двотомној књизи Тумачења књижевних текстова Милоша Вукићевића говорио је мр Милорад Дурутовић.

• Можда немамо срећу да Универзитет Црне Горе има озбиљнији значај на мапи свјетских универзитета, али имамо истину да је тај Универзитет давао научнике свјетског реномеа, што сигурно важи и за Нова Вуковића и за Милоша Вукићевића. Захваљујући њима нијесмо ни по чему каснили за свјетским научним и књижевнотеоријским дометима друге половине прошлог вијека. Захваљјући њиховој ерудицији и вансеријској упућености у свјетске токове, добијали смо нешто несумњиво важније: због њих смо књижевност и боље разумијевали и више вољели.
• Није сваком читаоцу атрактиван назив двотомне књиге Милоша Вукићевића, но када се она пажљиво прочита, увиђамо да Тумачења књижевних текстова, истичући проблем интерпретације књижевног текста, залази у саму срж бављења књижевношћу, наиме схватања у чему се састоји најплеменитији домет књижевног текста, а то је борба против стереотипа; то је отклон од скамењености истине. Древни мото како о укусима не треба расправљати апсолутно се подрива, јер књижевност није ствар укуса, већ читалачког става и образовања. Онда је то и једна метода вишег циља, јер формирање укуса није само чин елеганције већ и духовног развоја.
• Ријетко се дешава да један научник, као што је то пошло за руком Нову Вуковићу, иза себе остави два универзитетска приручника, Увод у књижевност за дјецу и омладину и Путевима стилистичке идеје. Ако бисмо могли констатовати да су оба, усељд ширења научног знања којима се баве, данас унеколико застарјела, не бисмо имали дилему зашто су још више него употребљива. Обје књиге дају нам нешто више од методске истине, а то је идеал сваке научне књиге, па и оне која дјелује најригорозније у свом методолошком приступу. Обје књиге су, просто речено, темељ српске књижевнонаучне грађевине из протеклих пола вијека. Али не само оне, већ и преостале три, до сада објављене књиге од укупно планираних осам књига из корпуса Сабраних дјела Нова Вуковића, стекле су канонски статус српске књижевне критике. Споменућу њихове наслове: Приповиједање као опсесија, Иза граница могућег и Девета соба.