У оквиру манифестације Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, на Митровдан, 8. новембра, у подгоричкој књижари Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, одржала је предавање „Стефан Митров Љубиша у свом и у нашем времену“ проф. др Лидија Томић.

Одломке из Љубишиних дјела читали су студенти српског језика и књижевности: Марија Марковић, Дијана Филиповић и Лука Спасојевић, док је програм водила Бојана Пејовић.

Уводни дио предавња професорка Томић посветила је важнијим појединостима из Љубишног живота и рада, књижевног и политичког.

„Као бокешки на заступник на Царевинском вијећу на Далматинском сабору Љубиша се управо бори за интерес српског народа и каже: ʼЈа знам да ви мене не трпите јер сам Срб православне вјере. Но, свакако излазећи одавде, тјешим се мислећи, да остављам Сабору младијех, гос. Вујатовића и Симића, који, ако их Српкиња задојила, знати ће бранити права своје народности и вјере, а ја ћу им с тремова рукама пљескатиʼ… Љубишин рад у Сабору по сопственом свједочењу одвојио га је од ʼвлаштите књигеʼ, како он сам каже, односно, од народне књиге којој се у зрелијем добу посветио с дивљењем и одговорношћу. ʼОплијени ме и зачари богаство и изворна мудрост народнијех умотворина, пак нешто из вуковијех збирка, нешто свагдањим саопћењем народом црногорским и приморским, изучим матерњи језик, омили ми се и уљубим се у оно што сам прије мал не презираоʼ… С намјером да заустави расап што се по штампи чини с лијепим нашим језиком, Љубиша почиње да пише и да објављује свјестан разлога због којих је његово дјело били прихваћено. Те су приповијести омилиле с чистоће језика, с народнијег облика и стога што су огледало народа нашега.“

Како је професорка покзала анализирајући Љубишине књижевне текстове, доминантна је тема народа која садржи „однос зла и људских слабости. Ново Вуковић је примијетио да је Продаја патријаре Брикића прича о погубној снази новца у случају главног јунака, као нека далека варијанта о човјеку који је продао душу ђаволу. Реалистичним начином приповиједања насликана је народна патња, изазови које ликове трансформишу у изврштеља зла. У полиморфности догађаја отварају се елементи фантастичне приче, па се у занимљивој динамици догађаја и једној врсти сценске игре хуморно десакрализују људсје слабости. Удвајање стварног и могућег учинило је да се приповједачева сугестија ʼда се не тугује у свецеʼ ослања на анегдоту из 18. вијека, али и на причу о етичкој ерозији која је захватила поједине припаднике народа.“

„У приповијести Кањош Мацедоновић, паштровске приче из 15. вијека, Стефан Митров Љубиша слиједи легенду о јунаку који је побиједио противника јачега од себе. Догађај из далеког времена казује историјски тренутак, мјесто радње, друштвени ток. Јединство легенде и приче засновано је на структури заједничке повијести. Њу сегментује само Кањош, перспективом лика који прича и приповиједа шта је било.

Усменост његовог казивања тамо гдје у Паштровићима засиједа суд обилује перспективама наивне и критички усмјерене приче. Она је саздана од ироније, подсмијеха, сатире, према законима земље која на Паштровском тргу узима глобе. Смјеховни принцип гротеске, саздан на деформности трагичног и комичног тиче се самог јунака и његовог статуса. Имаголошка перспектива другог израста из сусрета јунака с млетачким институцијама и ликовима. Кањош прича духовито, с чуђењем и експресивиним поређењем…”