У навечерје празника Светог Саве, централна Светосавска академија у Митрополији црногорско-приморској одржана је у препуном Саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. Манифестацију је благословио и поздравно слово изговорио Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.

У оквиру  културно-умјетничког програма вечери наступили су: Хор Светог апостола и јеванђелиста Марка, камерни оркестар, оперски пјевач Марко Калајановић, Даница Црногорчевић, АНИП “Ђурђевданско коло” и гуслар Владимир Радојевић, док је бесједу одржао предсједник извршног одбора Матице српске  ̶  Друштва чланова у Црној Гору проф. др Драго Перовић коју у даљем тексту преносимо интегрално.

Свети Сава, наш најближи

У нашим људским животима често су нам присутнији и ближи они чији дух и дах у њиховој физичкој одсутности непрестано грију нашу душу од оних које свакодневно гледамо и са којима се из дана у дан уобичајено поздрављамо. Они који су нам присутни у свом одсуству су нам истински, најближи ближњи. Ближи су нам него и ми сами себи! Данас, људи се све више и више збијају у велике мегалополисе, и тако се удаљују и од себе и од других. Данас када имамо најбоље услове да откријемо истину о историји, па и о историји српског народа, од нас се са свих страна тражи да заборавимо ту историју. Насупрот том насиљу над памћењем и сјећањем, године које су нам најближе су године страдања и жртвовања: 1389, 1690, 1916, 1999, …, оне нас углас позивају да не дозволимо да ова наша 2023. постане најдаља година.

Данас, када човјек никад није био даљи у посљедња два миленијума од своје боголикости и идеје човјечности уопште, Свети Сава, први војевода, српске Цркве, српске државе, српског народа, српске просвете, јесте наш најближи ближњи, онај који нам је први помогао, и који нам у сваком тренутку начелствујући свим нашим светима први помаже. Онај ко је ближњи Богу ближњи је и нама, грешним људима.

Али Свети није само онај који нас приближава Богу, он је учинио да нам Света Земља и Света Гора буду ближе него што су то Стара Црна Гора и Стара Херцеговина, Брда и Приморје, Стара Рашка и Косово и Метохија. Иако су они ту око нас, Света Земља и Света Гора су захваљујући Светом Сави у нама, са нама и међу нама, у сваком тренутку нашег хришћанског, светосавског живота.

Кроз житија Светих, први пут је укинута географска удаљеност, и богомтворена земља је постала сама близина, Бога и Светих, Бога и људи, Светих и људи, човјека и човјека.

С друге стране, и светитељско вријеме као вријеме-вјечност је сасвим нешто друго од нашег коначног времена: стално нам се у савремености подмеће лажна представа, да смо временски далеко од почетака, од раног хришћанства, од времена Светог Саве и самог Светог Саве. Као да од било ког Светитеља можемо да будемо далеко, уколико смо иоле отворени за Његову свету просторну-временску близину.

Сагледана без те близине, без хришћанског темеља, без православног лика и светосавског печата, српска историја је тама из које не умијемо, нити смо умјели, и не можемо, нити смо могли извући и изићи. Кад историјски погледамо, континуитет српског народа чували су поучавајући га само СПЦ и српски језик. Држава се добијала и губила, елите и културе су се повијела и повијају под туђим утицајима.

Само са Христом, са православном вјерношћу Њему, са све(то)дјелатним Светим Савом, са њиховом близином, ми излазимо на Божији пропланак, на ову Земљу и у ове земље, на мјеста гдје је Свјетлост Вјере, Наде и Љубави најтоплија и најпрозрачнија, на мјесто сусрета гдје смо сви ми једни другима ближњи. Само се ту, на том Божијем пропланку, препланули од Божије свјетлости, можемо сусрести лицем у лице и охристовљени, оправослављени, осављени, стати пред свакога, па и сами пред себе.

Тако и ово херцеговачко слово у близини Немањиног Града својом свеприсутном близином повезује Онај који је ходио овим путевима којим географски стијешњен човјек једва пролази, али он је ходио јединим путем свеопште близине и ширине, путем распећа и васкрсења. Водити  живот у близини ближњег, у овим малим земљама, у овој изгужваној географији, бити човјек по његовом Слову, значи као он посветити свој живот Господу и свом народу, тачније,привести свој народ Богу и вјечно, пред Богом, стражарити над њим, над његовом душом и срцем, мишљу и дјелом, невиношћу и наивношћу, као што мајка стражари над својим предсмртним чедом. Отуда је сваки наш светитељ стражар, и отуда је сваки од њих, а на само Св. Василије, Острошки светитељ, стражар над нама.

Као наш заштитник, Свети Сава је и у нашем, као и у свом времену,најсавременији и најмодернији од свих нас. Многи нам говоре: ово је вријеме „хумус-зације“ а не боголике хуманизације човјека, у њему више нема мјеста за човјека као слику и прилику свога Творца, човјеку треба „паноптикон“, „Око моћи“, а не љубав и молитвена заштита његових светих стражара. У том паноптикону у Европи и свијету нема више мјеста не само за Србе, и нама блиске народе,већ ни за све Божије народе, и њихове Богомдане разлике. Из те позиције, намећу нам са свих страна, ни Свети Сава, ни било који Свети,не би могли да учине ништа значајно за нас и наше вријеме.

Творци тог глобалног паноптикона, гдје смо сви у затвору под будним оком моћи, творци су лажног брата и лажног бога који нас обезличавају и удаљавају, хапсе нашу свијест, да би из ње избрисали нашу историојску самосвијест и поништили нашу савјест пред Богом, умјесто да нам само оставе богомдаровану слободу близине и близину слободе.Они нам цијепају нашу појединачну личност да се она више никада не би могла саставити. И стално нам подваљују: да је нас људи, Божијих створења, на овој Земљи много, а да је свега што нам треба на њој мало.

Наравно,Свети Сава и данас, упркос свему овоме, живи хришћанством и православљем и освјећује оно што је најмодерније у свим вјековима и у свима нама.

Захваљујући Његовој свемодерности, српски народ је опстао до данас: сачувао свој идентитет, духовност, културу, језик, морал. Свети је онај који нам је олакшао вјековно ропство, јер кад нам је свега нестало остало је само „царство Светога Саве Неразориво“ (Св.Јустин Ћелијски).

Свуда гдје је до наших душа доспјела трунка оног његовог пепела и праха са Врачара, опстали смо и опстајемо.

Чак је и спаљивање Његових мошти било људскије од већ поменуте „хумус-зације“. Иако смо у временима слободе, неких посљедњих 100-ак година бјежали од Њега, ослобађали друге – гинући за њих, и губели себе и Светог Саву као свог ближњег, Он није никада бјежао од нас. Стрпљиво нас је чекао и знао да ћемо му се вратити. И тиме сазнати: само ако светосавски будемо савремени ми ћемо и даље опстати у савремености.

Како? Настављајући његову „вољену борбу“. Користим ову Јасперсову синтагму да бих покушао да разумијем Његово присуство међу нама од Немањин Града и Херцеговине, од Свете Земље до Свете Горе, од свог некдашње до његовог и нашег времена данашњег. На шта ова „вољена борба“ упућује? Јасперс је везује за људску комуникацију као основ човјечности. А она се догађа само онда када сваки њен учесник „предаје све оружје свом противнику“ да би дошао до истине. Тако је и Свети Сава, с наше стране можда једнострано, предао сво наше овоземаљско оружје нашим противницима да би нам отворио пут до Онога који је Истина. То је светосавско просветитељство. Само тако је могао да нас сачува, да се не догоди да се „заробимо у туђини“, да не кренемо њиховим нехришћанским стазама. Некада нам је та опасност (само)заробљавања пријетила од туђина, који је имао своје име и презиме, данас нам та опасност пријети од неког који је суштински Нико и ко не подноси ни светосавску, ни православну, ни хришћанску,нашу непоновљиву личност сваког од нас појединачно, и сваког народа као таквог.

Залогај којим нас данас гута владавина Никог, тзв. неоглобализација поново нас враћа у немањићко доба и постнемањичко, са задатком да бранимо хришћанску Европу ако је још има.

Само је сад питање од кога? Сада хришћанску Европу, у којој по први пут у њеној миленијумској историји, хришћани нијесу и не смију да буду оно што су били – већина Европљана, морамо да бранимо од саме Европе. Прије 12 деценија Освалд Шпенглер је био увјерен да Европу као такву може да спаси само хришћанство Достојевског. И онда су се, непосредно послије тога, за десетак година, сви устремили против његовог непатвореног духа, споља и изнутра. Вијек касније, за свој 100-и рођендан велики Гадамер је рекао да свој спас остарјела и пооматушала Европа може наћи једино у својим пограничним источним народима, у Словенима. И шта се по том питању догодило и догађа? Раније је Европа ратовала преко других са нама, или нас је користила као средство у унутаревропским сукобима. Данас се први пут од Другог свјетског рата наовамо догађа да у Европи ратују само Словени међу собом. То су нови, Словенима припремљени кртсташки ратови, при чему хришћане не истребљују само прождрљиви Европљани, већ се словенски хришћани истребљују сами међу собом, да ни нас више не буде од 50 % православних. А кад више не будемо православни, не дај Боже никад да се догоди, недостаје само један корак да не будемо ни хришћани, да се вратимо у безизлазну таму историје.

Јован Цвијић је, по свом увјерењу, написао свој најбољи рад у манастиру Студеница „топло верујући“ како каже, „да Свети Сава лебди надамном“. Можемо ли ми ове тешке, неподношљиве косовско-метохијске године, 2023-ће, поново осјетити ту близину и топлину која лебди над нама и створити своје најбоље дјело? Не тако давно, на челу са Светим Савом, осјетили смо је у литијама. Свако од нас. Због тога су литије нешто најмодерније и најблагородније у посљедњој европској историји, посљедњи остаци Европљанина који држи до себе и свог права да служи Богу и да влада сам над самим собом. И све то захваљујући нашим најближим ближњима: Светом Сави и његовој светој дјеци.