2. ОКТОБАР 2018. ГОДИНЕ (ИЗВОР: ДАН)

У организацији Матице српске − Друштва чланова У црној Гори одржанове вече пјесник и есејиста, вишеструко награђивани књижевник Благоје Баковић, одржао је двије вечери у Црној Гори, у Никшићу и Подгорици, у књижари Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори.

Обраћајући се подгоричкој публици рекао је да ће говорити онако како му буде (на)долазило, па се пјесник који сада живи и ради у Врбасу, најприје присјетио дјетињства и одрастања у Бојиштима код Бијелог Поља. Тада је, како је рекао, читао чувајући овце, и пјешачио по 16 км до школе. А, истовремено, присјетио се и присуства прослави 200. годишњице књижнице и читаонице у једном русинском селу у Војводини, наглашавајући да за разлику од Русина он није имао књиге које су они имали прије 200 година.

• И немам их ни данас, и проћи ће можда и хиљаду година док у мојим Бојиштима буде читаонице, али, онај који жели да чита и који мора да чита и има дара за читање, он чита из отворене књиге ливаде и шуме које је писао највећи и једини Пјесник и чији смо ми овђе знаци и слова. Или, како каже пјесник Матија: „Само Бог је пјесник, други су копија, а над поезијом сјаји поезија” – рекао је Баковић, објашњавајући свој умјетнички кредо.

Осврнуо се и на своје поеме, или како их је назвао „цијела једна пјесма између корица једне књиге” – „Подне”, „Тебе појем”, „Зрно соли”, „Kако врабац пева”… Најавио је да ускоро треба да изађе и пјесма посвећена пчели. Занимљива је и његова оцјена изречена за пјесму о пчели.

• Доказ да Бог постоји је то што сам написао ту пјесму. Јер, волим да кажем, ако нешто ваља у оном што радим то није моје, али зато, све што не ваља у оном што радим, смијем обје руке у ватру да наложим, јесте само моје и ничије више – рекао је Баковић, који је након ових ријечи прочитао дио из поеме „Зрно соли”.

Потом је прочитао и пјесму „Сјећање на мраве”, којом је хтио да укаже да би понашање у мравињаку требало да буде модел понашања Србима, чега се углавном, како каже Баковић, досјетимо кад је касно, „кад се над нас надвију мравоједи”.

Потом су услиједиле пјесме које, објаснио је он, нијесу настале из његове жеље, и да би волио да није био њихов тужни записивач, и да је радио само оно што ради фотограф вадећи фото-апарат језика, записујући кад боли. Није могао кад боли да измишља како је неки постмодернистички поступак цитатности, интертекстуалности, контекстуалности, пригодан за те пјесме. Зато је ишао међу ријечи и тај бол изазван дешавањима у завичају повјеравао пјесмама, објаснио је он.

• Брука која се догађа у мојој јединој Црној Гори није заобишла ни моје перо – рекао је Баковић, рецитујући пјесму „Kроз валове срама” – „Пољубац”. Услиједиле су потом пјесме које се баве и најновијим дневнополитичким дешавањима и лингвистичким питањима: „Мојковачка битка траје”, „Река без воде, обале и корита”, „Пречица”, дио из „Kако врабац пева”, „Љуљам се, растем, шумим”… Но, простора је нашао и за своју љубавну поезију прочитавши сонет „Пуна је тишина недодира”. До краја вечери Баковић је с публиком подијелио још низ својих надахнутих стихова, наглашавајући да он више не пише, већ записује ријечи које из њега саме теку.

Ж.Ј.

*Гостовање пјесника Благоја Баковића у Књижари Матице српске послужило је као прилика да се са пјесником уради ТВ интервју, у оквиру ауторске емисије Љубице Гојковић Огледало, СРПСКА РТВ