Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори у саиздаваштву са Институтом за српску културу и Свевиђем недавно је објавила нову збирку поезије Хероји без адресе, аутора Радинка Крулановића.

,,Радинко Крулановић по образовању филозоф, данас по занимању директор Никшићког позоришта, а по вокацији умјетник, и то – пјесник. Најбоља потврда његове вокације јесу четири досад објављене збирке поезије: Тишином ти говорим, Ријечи које не дајем олако, Ad fontes  и Нијеми говорници. А ево сад и пете: Хероји без адресе/Белине. Одмах да кажемо и структурно и семантички врло занимљиве. у ,,двонаслову” збирке одражава се њено готово ирадијацијско отварачко структурно начело. Наиме, збирка има два отварачка дијела која се гранају у поглавља именована супстантивним неконгруентним синтагмама посесивног генитива који је управни члан именица у инструменталној форми ТРАГОМ праћена посесивним генитивним атрибутом: СМРТИ, ЉУДИ, МЈЕСТА и ЉУБАВИ.

Као да се посесивним генитивима тих четирију поглавља откривају главне тематске области ове Крулановићеве збирке поезије – смрт, људи, мјеста и љубав, с тим да су смрт и љубав доминантне теме. На то упућује стих из ,,Пјесме над пјесмама” који Крулановић издваја у мото збирке: Јер љубав је јака као смрт.

Смрт је као престанак живота корелативни појам према животу. Љубав, међутим, не стоји у антонимском него у интерферирајућем односу са смрћу. Љубав је садржај живота, али љубав не престаје нечијом смрћу, него се смрћу само обогаћује њен садржај. Она је управо општи израз позитивног осјећања. Зато су смрт и живот прожети љубављу. А зар то не потврђују стихови из пјесме која се баш ,,Живот” зове: ,,да ништа није свето / осим љубави и смрти”. Пјесник није случајно у наслове поглавља ставио именицу ,,траг” баш у инструменталном облику ,,трагом”. Јер именица ,,траг” има два основна значења: ,,остатак нечега што је постојало” (зар нас то значење директно не асоцира на смрт?), и ,,оно што указује на нешто”. У овом другом значењу ,,траг” је својеврсни путоказ, показатељ открића непознатог. А ићи ,,трагом” заправо не значи само ,,бити на трагу” него прије свега значи продубљивати траг као путоказ, и тако откривати, сазнавати непознато. Ићи ,,трагом” заправо значи трагати како за трагом тако и цјелином пута до потпуног открића траженог.

А којим то синегдохалним трагом путује пјесник Крулановић? За чиме трага, шта жели поетски октрити? То нам најбоље свједоче пјесме што нас уводе у циклусе у којима пјесник трага ,,трагом” смрти, људи, мјеста и љубави, а то су пјесме што су свој наслов позајмиле збирци у цјелини: ,,Хероји без адресе” и ,,Белине”. Чини се да цијелу збирку семантички најбоље тематизује и семантизује ,,траг” као суштину готово сваке пјесме ове збирке. Зато је и наводимо у цјелини:

Белина је недохватни сан о срећи, али докучива радост и туга која не мори. Она је рука мајке и загрљај жене, отворено срце и благи одсјај живота који слутимо. Белина је свет и Србија, непрегледни и недостатни завичај бића. Неретко је шапат траве и трептај листа и песма која жели да се напише. И чежња која не ,,чезне” и нада која верује, а надасве љубав која отвара небеса.

Иако је ,,белина” у речницима симбола полисимболична лексема, пјесник ће из те полисимболичности издвојити и готово конкретизовати неколико за збирку најзначајнијих њених значења. Чини се да је у низу кумулираних значења најбитније оно по коме је ,,белина” ,,песма која жели да се напише”. Бјелина је тако празан простор што вапи за пуноћом. Заправо пуна празнина што жели експликацију. Бјелина је ненаписана пјесма која тражи свој садржај, или пак израз за садржај који мора да се опјесничи. И кад се напише она ће бити ,,белина”, али бјелина исписана и испуњена пјесниковим срцем и душом и специфичним разумом што тај стаутус само у пјесми има. А да би пјесма била пјесма она мора имати своје јунаке, своје ,,хероје”. И на њих пјесник упућује у уводној пјесми ,,Хероји без адресе”. Не улазе они у пјесму као хероји него тек кад пјесма постану и они постају хероји. Пјесма је њихова једина адреса, јер они живе пјесми захваљујући. ,,Сви су желели да буду твоји хероји”, рећи ће пјесник, али ти ,,Живот другачије гледаш”, тако да ,,Твоји хероји су речи, / песници и јутра, /којима дарујеш поглед / да би дан обојила лепотом / која му недостаје.” Живот што га даје пјесма је друкчији од живљеног живота, то је живот ријечи и у ријечима, живот који подарују пјесници и ,,јутра”, живот у коме је пјеснички поглед оно што ,,јунаку” пјесме обезбјеђује статус ,,хероја без адресе”, са пјесмом као најексплицитнијом адресом.”

Из предговора проф. др Милоша Ковачевића