Као што је одраније јавности Црне Горе познато – ми студенти са Студијског програма за српски језик и јужнословенске књижевности били смо учесници прве научно-практичне школе србистике,,Доминанте српске културе“, од 8. до 13. новембра 2019, у здању МГУ ,,Красновидово“ (Московска област). Пројекат је организовао  Московски државни универзитет М. В. Ломоносов у сарадњи са Филолошким факултетом Државног универзитета у Санкт Петербургу, Институтом за славистику РАН и  Друштвом српско-руског пријатељства ,,Братство“. Студенти и постдипломци из Русије, Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и Хрватске имали су прилику да чују предавања водећих руских србиста, као и да излажу своје реферате из области српског језика, књижевности и културе…  За то што смо успјели да будемо дио овог великог научног скупа захвалност прије свега дугујемо Матици српској – Друштву чланова у Црној Гори која нам је пружила и финансијску помоћ, као и нашим професорима од којих смо имали безрезервну подршку. Будући да смо прије одласка моје колеге и ја давали изјаве о нашим очекивањима у Русији, овом приликом бих укратко објаснила да ли су се та очекивања и испунила.

Када сам, прије одласка у Русију, говорила о својим очекивањима, казала сам како вјерујем да ћу се отуд вратити богатија за једно непоновљиво и прелијепо искуство, са новим сазнањима и познанствима. Заиста је тако и било. Предавања која су одржали професори, као и излагања студената, била су и интересантна, и лијепо осмишљена, и корисна. Свако ко воли српски језик, књижевност, историју и културу, уживао би на овој научно-практичној школи. Ја заиста јесам, и док сам сједјела у публици приликом туђих излагања, али и када сам се нашла са друге стране и излагала свој рад. Како је тема мог рада била „Континуитет српског језика и српски језик данас у Црној Гори“, велики дио мог излагања односио се на проблеме са којима се српски језик и његови говорници сусрећу у Црној Гори. Иако донекле упознати са језичком ситуацијом у овој држави, испоставило се да ни професори, ни студенти са других универзитета нису могли ни да претпоставе колико је заправо српски језик у Црној Гори угрожен, ко га и како угрожава и чиме су оправдани сви научно неутемељени поступци у вези са преименовањем језика. То је изазвало велико интересовање и код професора и код студената, па су, по завршетку излагања, услиједила бројна питања и коментари. Пажњу свих присутних и мноштво позитивних реакција покупила су и излагања мојих колега из Никшића (Љубице Симоновић и Балше Вукчевића и Јелене Шаковић и Ане Јаредић) који су се бавили проблемима писма и тумачења Његоша. Да смо заиста успјели да заинтересујемо учеснике ове школе за проблеме у Црној Гори, потврдила нам је и професорица Рајна Драгићевић која нам је упутила честитке и закључила да сви говоре о нашим излагањима.

Наше колеге из Русије показале су се као дивни домаћини и њима дугујемо захвалност за беспрекорну организацију, а заједно са колегама из Бањалуке и Београда, несумњиво су наш боравак учинили и бескрајно занимљивим и лијепим. Након времена предвиђеног за предавања и дискусије, окупљали смо се и скупа пјевали, играли кола, плесали, свирали, рецитовали, гледали филмове… Неки од њих придружили су нам се и приликом боравка у Москви и, без сумње, уљепшали и тај дио. Иначе, ова посјета била је испуњење мог давног сна да прошетам Црвеним тргом, да видим Кремљ, Бољшој театар и московске храмове, да посјетим Третјаковску галерију и видим иконе Андреја Рубљова и дјела великих руских сликара. Низмјерно срећном ме учинило што сам коначно посјетила земљу великог Гогоља, Достојевског, Толстоја, Булгакова, Мајаковског, Јесењина, Пушкина, Цветајеве, Ахматове и других; земљу богате историје и културе и прелијепог језика.

Шејла Хабибовић