ОБЈАВЉЕНА НОВА КЊИГА ПРОФ. ДР ЈЕЛИЦЕ СТОЈАНОВИЋ
Кроз српску језичку историју
Као што је широј јавности већ познато, за књигу Пут српског језика и писма, проф. др Јелица Стојановић 2016. године добила је Вукову награду за науку. Да свој пут српског језика и писма наставља великим корацима, пркосећи свим странпутицама, потврда је и њена нова књига Кроз српску језичку историју (лингвокултуролошки и лексичкосемантички прилози) објављена недавно у издању Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори и београдског Јасена.
Ову монографску студију чине текстови раније публиковани у научним часописима и зборницима, али захваљујући новим сазнањима знатно допуњени и дорађени. Како то зналачки оцјењује проф. др Милош Ковачевић, који је један од рецензената, ова књига је „готово уникатна у српској историјској, етнолингвистици и (дијахроној) лингвостилистици. У њој се на богатом језичком материјалу из српских историјских и књижевних споменика освјетљавају питања од којих ваљда нема значајнијих у српској филологији, питања која на експлицитан и егзактан, да егзактинији не може бити, начин показују не само ко су били него и ко јесу Срби“.
Проф. др Слободан Павловић, такође један од рецензената, истиче да основу ауторкиног истраживања чини „веза између језика и културе манифестована кроз одабране (а у суштини кључне) лингвокултуреме и културне концепте који су обележили српску културну историју“. Научно утемељено, поуздано и аргументовано проф. Стојановић анализира неке од историјски и „културолошки кључних лексема српског језика“ као што су срб-, Стефан, Црна Гора, Косово, вук-… Њена лингвокултуролошка и лексичкосемантичка истраживања заснована су на дијахроном аспекту, при чему ауторка има у виду мишљења претходника и савременика, а своје закључке изводи на основу огромне српске споменичке грађе. Захваљујући овако обрађеној теми читаоци ће имати прилику да завире у богату ризницу српске етнолингвистике и лингвостилистике.
Књигу чине четири поглавља: 1) Употреба етнонимске основе Срб у српским средњовјековним изворима (граматички и семантички аспект); 2) Лично име Стефан код српских владара до краја 15. вијека (лингвокултуролошки аспект); 3) О језичким и лингвокултуролошким особеностима Његошева дјела; 4) Стари ћирилички натписи
источне Херцеговине (лингвокултуролошке одлике). Свако поглавље се састоји од неколико потпоглавља која су међусобно тематски повезана. Овом приликом указаћемо на неке најзначајније и, можда за читаоце, најзанимљивије податке дате у овој студији.
На основу исцрпно проучене грађе, проф. Стојановић долази до закључка да лексеме од етнонимске основе Срб-, осим што се од најранијег периода помена словенског имена употребљавају код несловенских и словенских народа са територија свих трију словенских језичких група, употребљавају се и на широком подручју јужнословенских земаља које су некад потпадале под српску власт, биле насељене Србима, за означавање земље/земаља, народа, језика, писма, дохотка и сл., а значајна је употреба и на другим просторима, најчешће у комуникацији са српским земљама (Дубровник, Бугарска, Турска) (Стојановић 2020: 66). Нераскидиво везано са српском традицијом и историјом, поготово средњовјековном, јесте и властито име Стефан, о чијем поријеклу, симболици и везаности за владарску лозу Немањића ауторка детаљно говори у другом поглављу књиге. Даље своју пажљу усредсређује на Његоша указујући на то да српскословенске, рускословенске и славеносрпске црте, и црте српског народног језика код овог великог српског писца представљају показатељ богатог насљеђа и дуге историје и континуитета српског језика, тј. одсликавају његову разуђеност и богатство. Такође, проф. Стојановић констатује да лексичке јединице Косово, Црна Гора и Срб(ија) чине једно (лексичко) семантичко поље у Горском вијенцу. „(На)род (српски) – косовски завјет – одбрана слободе и ослобођење (нас) српског народа, 21 – везивна је нит у грађењу теме, мотива,
ликова Горског вијенца.“ Будући да смо представљање књиге почели од етнонимске основе Срб-, да бисмо затворили круг, завршићемо ово излагање са „Србиновим претком, тј. вуком“. Наиме, култ вука је имао посебан значај код Срба. Основа вук– има највећи творбени потенцијал у српском именослову. На раширену употребу имена са овом основом, тврди проф. Стојановић, могла је
утицати велика упућеност на ову животињу, посебно у планинским
крајевима, али, прије свега, везивање вука за Србинова претка, а, потом, понајвише, због повезивања „вука“ са култом Светог Саве, који је имао огроман значај код српског народа. Везивање за таквог свеца могло је да значи и жељу да се тиме вук „припитоми“, „умилостиви“, али и да Свети Сава помогне и заштити од свега, па и од вукова, и од
опасности и глади.
Данас када смо свједоци фалсификовања науке, језика, историје и религије, и свега српског у Црној Гори, остају нам молитве Светом Сави и овакве књиге да свједоче истину о времену и (не)људима. Ауторкино огромно знање и љубав према науци и истини, а нарочито љубав према српском језику, српској култури и историји одише сваком страницом, што ће имати прилику да спозна сваки читалац који буде ходио кроз српску језичку историју.
Мр Јелена Газдић