ЧЕТВРТАК, 6. ЈУН 2019. ГОДИНЕ

Матица српска − Друштво чланова у Црној Гори организовала је у Друштву црногорско-руског пријатељства „Св. Ђорђе“ у Никшићу промоцију књиге Интензификаторске партикуле у савременом српском језику проф. др Ане Јањушевић Оливери.

У питању је студија, прерађени први дио докторске тезе коју је ауторка писала под менторством проф. др Милоша Kовачевића, а одбранила 2012. године на Филолошко-умјетничком факултету у Kрагујевцу.

• Било би ми много драже да је српска терминологија задржала словенски назив за ријечи којима сам се ја бавила као што су то урадили Хрвати. Онда би се моја књига звала „честице за појачавање“ или „појачајне честице“, али да сам дала такав назив нашли би се приговори да користим кроатизам што у ствари није кроатизам, као што то нијесу многе ријече које дожоивљавамо као кроатизме него су наше, словенске ријечи. Додуше, у српском језику постоји сличан термин ријечце али је он шири. Kако год да зовемо те обимом или обликом мале ријечи оне су изузетно важне у језику. Тачно је и да се налазе на маргинама језика и ја сам се у овој књизи бавика „језичким ситницама“, појаснила је др Јањушевић Оливери.

Доц. др Драга Бојовић казала је да су у студији, на основу морфосинтаксичког критеријума издвојене и описане 84 интензификаторске партикуле, које су у рјечницима савременог српског језика махом одређене као прилози, узвици, везници, а сасвим ријетко као рјечце. Стога би та књига, сматра она, а поготово неки сегменти требало да уђу у обавезну литературу академаца, студената србистике, из морфологије, синтаксе и семантике.

• Kњига је научно дјело које је већ од ускостручне јавности оцијењено као изузетно не само монографско, него студијско остварење и које је новина у много чему: дефинисање појма који се истражује, те критеријума издвајања структурних, семантичких и прагматичких типова интензификаторских јединица. Таквих остварења је веома мали број, јер се анализе проводе углавном по већ утврђеним критеријумима, рекла је доц. др Бојовић.

Kњига је суштински лингвистичка, сматра проф. др Јелица Стојановић, а није „баш једноставна ни за лингвисте“. Тема коју аутор обрађује ријетко је била самосталним предметом научних србистичких или сербокроатистичких анализа, односно никада с обзиром на број и врсту јединица које су књигом обухваћене.

• Тема је више него значајна јер подразумијева анализу разнородних синтаксичких, семантичких и прагматичких типова интензификатора српског језика, тако да њени резултати представљају допринос готово цјелокупном граматичком систему српскога језика. Рађена је на обимном и веома разнородном корпусу, што представља квалитет и ријеткост сваке књиге, јер је корпус свједочанство онога о чему пишете, а резултати на добром корпусу засновани, чврсти су, постојани, сматра Стојановић.

Мр Јелена Газдић, између осталог, говорила је и о структуру књиге, истичући да је десет година истраживања и бављења интензификацијом стало у десет поглавља обједињених насловом студије.

• Ова студија је доказ да и компликована научна проблематика заиста може бити објашњена на пријемчив начин, ма колико сам појам интензификаторске партикуле дјеловао апстрактно за обичног читаоца, истакла је она.

Модератор вечери био је мр Милорад Дурутовић који је нагласио да студија представља драгоцјен допринос српској науци о језику, што потврђују њени престижни издавачи − Филозофски факулетет из Kосовске Митровице и Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, као и еминентни рецензенти проф. др Милош Ковачевић, проф. др Јелена Јовановић Симић и доц. др Марина Николић.

• Студију Ане Јањушевић Оливери одликује изузетна методолошка и мисаона дисциплина, затим поступност у објашњавању веома сложених синтаксичких, семантичких и прагматичких питања. Отуда се ова књига отвара и за ширу читалачку публику, иако њен наслов комуникативност усмјерава искључиво ка најстручнијим читаоцима. Осим тога, ко осјећа, наслућује или баш разумије зашто је језик кућа бића (Хајдегер) сигурно је заинтересован да размишља и о најситнијим дјеловима реченице, знајући да све тајне не садрже само субјекат, објекат или предикат.

Дурутовић је, даље, читао одломке из књиге како би демонстрирао како и најзахтјевнија лингвистичка наука може бити доступна и читоцима који не располажу високим научним компетенцијама.