Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ПРЕДСТАВЉЕН РОМАН „ТАИ“

  1. јун 2014. године

Сту­ден­ти про­гра­ма за срп­ски је­зик и књи­жев­ност Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ник­ши­ћу има­ли су при­ли­ку да се упо­зна­ју са књи­гом „Таи” ко­ја је про­шле го­ди­не до­би­ла на­гра­ду „Ми­лош Цр­њан­ски”, а по­том и Нин-ову на­гра­ду за 2013. го­ди­ну, чи­ји је аутор Го­ран Го­цић, сло­бод­ни но­ви­нар, пре­во­ди­лац, филм­ски кри­ти­чар.

„Таи” је Го­ци­ћев ро­ман пр­вје­нац ко­ји је за ве­о­ма крат­ко ври­је­ме до­жи­вио ви­ше из­да­ња и по­нио епи­тет књи­жев­ног до­га­ђа­ја се­зо­не.
Рад­ња се де­ша­ва у ег­зо­тич­ном Тај­лан­ду. Сред­њо­вјеч­ни ју­нак се­бе сма­тра ин­те­лек­ту­ал­цем, на­кон раз­во­да од­ла­зи ка­ко би на­шао се­бе. Од­ла­зи да­ле­ко ка­ко би про­на­шао су­прот­ност све­му оно­ме што је до та­да жи­вио и што је био. Ми­је­ња­ју­ћи мје­сто, кул­ту­ру, глав­ни ју­нак по­ку­ша­ва да до­жи­ви не­ки ин­тим­ни пре­о­крет, уну­тра­шњу тран­сфор­ма­ци­ју. У Банг­ко­ку ју­нак ро­ма­на про­на­ла­зи пот­пу­но дру­га­чи­ју же­ну од оне са ко­јом се раз­вео, на­ла­зи про­сти­тут­ку у ко­ју се за­љу­бљу­је… У ро­ма­ну, ко­ји ка­рак­те­ри­ше жан­ров­ска не­у­јед­на­че­ност, ис­та­као је проф. Го­ран Ра­до­њић, ва­жан и кул­ту­ро­ло­шки аспект.

– Има­мо за­пад­ња­ка, ис­точ­ну же­ну – про­сти­тут­ку. Он­да опет са јед­не стра­не ак­тив­ност му­шкар­ца или кул­ту­ре из ко­је до­ла­зе, па­сив­ност жен­ску, има­мо па­три­јар­хат из ког он до­ла­зи, и ма­три­јар­хат у ко­ји је до­шао. Стал­но се функ­ци­о­ни­ше на не­ком кон­тра­сту на ра­зним ни­во­и­ма. За­тво­ре­ност Евро­пе на јед­ној и отво­ре­ност Тај­лан­да са дру­ге гдје вас кад ула­зи­те не пи­та­ју ко­ли­ко нов­ца има­те, већ кад вас по­гле­да­ју сма­тра­ју да има­те до­вољ­но, а шта је то дов­љно то је дру­га ствар. Да­кле, на јед­ној стра­ни је тај про­грес као је­дан од иде­о­ло­шких пој­мо­ва а на дру­гој при­хва­та­ње жи­во­та. То што ју­нак ро­ма­на про­бле­ма­ти­зу­је кул­ту­ру ко­ји ви­ди исто­вре­ме­но га до­во­ди да про­бле­ма­ти­зу­је и они из ко­је до­ла­зи, ка­зао је Ра­до­њић.

Го­цић по­пут Алек­сан­дра Ти­шме, ис­та­као је Бо­јан Ра­је­вић, ни­је тра­жио уз­о­ре у до­ма­ћој не­го у за­пад­ној и дру­гим књи­жев­но­сти­ма. Сто­га је мо­гу­ће, ка­зао је он, ус­по­ста­ви­ти срд­но­сти из­ме­ђу та два пи­сца.

– Ти­шма је про­сто пр­ви ко­ји је есе­ји­зо­вао про­зне на­ра­ти­ве у на­шој књи­жев­но­сти, а уз­о­ре ни­је тра­жио у до­ма­ћој књи­жев­но­сти. Ве­о­ма је мо­гу­ће по том од­но­су ус­по­ста­ви­ти ана­ло­ги­ју са Ти­шмом, зна­чи та скло­ност ка есе­ју, ка са­мо­о­го­ља­ва­њу, ка са­мо­по­твр­ђи­ва­њу на кра­ју. Јер, јед­на од основ­них функ­ци­ја есе­ја у овом ро­ма­ну је­сте да се ју­нак њи­ме по­твр­ђу­је, он по­твр­ђу­је вла­сти­ту ин­ди­ву­и­ду­ал­ност, вла­сти­ту етич­ност, по­ја­снио је Ра­је­вић.

„Таи” је ро­ман, сма­тра он, бу­ди­стич­ки сти­ша­ног на­сло­ва ко­ји, са сли­ком на на­слов­ни­ци, од­мах ус­по­ста­вља ат­мос­фе­ру и по­зи­ва на ме­ди­та­тив­ност. Те­шко је у исто­ри­ји срп­ске књи­жев­но­сти, ре­као је Ра­је­вић, на­ћи кра­ћи на­слов, а да иси­ја­ва ве­ћим бро­јем мо­гу­ћих зна­че­ња јер „таи” је исто­вре­ме­но и же­на, зе­мља и на­род, али и је­зик и кул­ту­ра, док је пи­сцу би­ло нај­зна­чај­ни­је зна­че­ње сло­бо­де. И сам аутор за свој ро­ман ка­зао је да је жан­ров­ска ви­ше­спрат­ни­ца, али Ра­је­вић сма­тра да она има мо­гућ­ност до­град­ње у за­ви­сно­сти од то­га ко­ли­ко је чи­та­лац у ста­њу да сво­јим ту­ма­че­њем ин­ве­сти­ра у ту књи­гу.
Про­мо­ци­ју у Ник­ши­ћу ор­га­ни­зо­ва­ли су Сту­диј­ски од­сјек за срп­ски је­зик и књи­жев­ност, Ма­ти­ца срп­ска- Дру­штво чла­но­ва у Цр­ној Го­ри и Ам­ба­са­да Ср­би­је у Под­го­ри­ци.

Жа­нр је по­шта­па­ли­ца за кон­зу­ма­ци­ју

За раз­ли­ку од кри­ти­ке, ис­та­као је аутор, оно што му се у ли­те­ра­ту­ри до­па­да су пи­сци код ко­јих је не­мо­гу­ће ра­ци­о­на­ли­зо­ва­ти ци­је­ли са­др­жај. То су пи­сци, по­ја­снио је Го­цић, ко­ји ни­је­су жан­ров­ски „угла­вље­ни”, ко­је је не­мо­гу­ће ста­ви­ти у жан­ров­ске ни­ти чак иде­о­ло­шке фи­о­ке.
– Жа­нр је за­пра­во јед­на по­шта­па­ли­ца за кон­зу­ма­ци­ју. Ако нам се је­де не­што ја­че он­да ће­те узе­ти ки­не­ску хра­ну, ако же­ли­те не­што здра­во он­да ће­те је­сти су­ши. Исто је и код жан­ро­ва, ако хо­ће­те да се пла­ши­те уз­ме­те хо­рор ро­ман, а ако хо­ће­те да вас иде­о­ло­шки пре­па­ри­ра­ју он­да уз­ме­те ве­стерн. Мо­је бјек­ство од жан­ра је свје­сно, хтио сам по сва­ку ци­је­ну да из­бјег­нем жан­ров­ску фи­о­ку и оту­да до­ла­зи ви­ше­спрат­ни­ца. По­ма­ло је од све­га али не до кра­ја, опи­ре се том чи­та­њу, по­ја­снио је аутор струк­ту­ру ро­ма­на пр­вјен­ца.