У Црквено-народном дому Св. Василје Острошки у Никшићу 8. јула 2014. одржана је промоција постухумно објављена књига Приче и пјесме Весне Раонић Симуновић.
О књизи су говорили проф. др Невенка Антовић, проф. др Драган Копривица, проф. Весна Тодоровић и проф. др Милорад Симуновић.
Књигу Приче и пјесме објавила је Матица српска − Друштво чланова у Црној Гори поводом десетогодишњице смрти Весне Раонић Симуновић. У првом дијелу књиге уврштене су „Приче о малим људима“, затим збирка прича „Приче испод пода“. Други и трећи дио чине пјесме, а у четвртом су разговори с ауторком. На самом крају књиге придодати су и прикази о њеном стваралаштву, које потписују Милица Краљ, Соња Даниловић, Загорка Калезић, Веселин Ракчевић и Драган Копривица.
За Весну Раонић Симуновић „писање је било морање, унутрашњи нагон, нека врста катарзичног самосазнања и самоиспитивања; начин да спаси неке тренутке из свог кратког, али емоцијално пребогатог живота“, нагласила је Весна Тодоровић, додајући да је Весна Раонић Симуновић, „посједујући велику оштрину чулног опажања, брз ум и добру асоцијацију, у тренуцима када би у стварима и појавама које су је окруживале или у којима се затекла, открила недовољност и површност, Весна је у себи самој налазила потребну снагу да то, често уз хумор и благу иронију, промијени, надокнади, провјери. Она сасвим изблиза осјећа ужас и истину смрти, па филтрира стварност, показујући дезинтегрисану слику свијета, кроз хумор је чини макар подношљивијом. “
Проф. др Драган Копривица је нагласио да ни једна антологија савремене приповијетке није цјеловита ако нема бар једну Веснину причу. Ауторка је имала „једну фантастичну људскост из које је морала да исплива та њена књижевност. Када читате њене приче уз сву оргиналност коју она има, ви осјећате неки моћни дах Данила Киша, осјећате неки дах Маркеса, али на Веснин начин. Заиста, кроз њене приповијетке човјек и писац који желе да уче могу прочитати многе лекције о томе како треба писати.“
„Много различитих мотива“, истакла је проф. др Невенка Антовић, „циркулишу Веснином прозом, ослобађајући се и излазећи испод пода, неријетко се незадржавајући на поду, већ брзо долазећи до горњих спратова који могу бити у причи мост, такви да висе у зраку. Слобода њеног израза, слобода мисли и осјећаја, дали су јој снагу да проговори и о ономе о чему се ћути, слободу да умјесто идиличне слике мушко-женског односа, те идиличног породничног односа понуди вјеродостојнију, животнију причу-слику. Веснине приче су симфонијске по саставу и, јасно, укључују већи број инструмената ликова, мотива, не искључујући при томе сонантну структуру, и причу унутар приче, Дакле, налик симфонији, неке њене приче садрже и питања и дилеме, и закључке, и могуће путеве тражења одговора.