Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ПОЕТИКА И ЕТИКА БОРИСЛАВА ПЕКИЋА /видио/

Научни скуп: 9. фебруар 2015. године

 У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, поводом обиљежавања 85 година од рођења Борислава Пекића, недавно је у Подгорици одржан научни скуп: „Поетика и етика Борислава Пекића“. На скупу су узели учешћа истакнути универзитетски професори из Никшића, Цетиња, Фоче, Бањалуке, Новог Сада и Београда. Скупу је присустовала и Пекићева кћерка, Александра Пекић.

У складу с основним интерпретативним усмјерењима учесника, рад на скупу је подијељен на неколика тематска блока. У првом блоку нашле су се Опште теме. Свој реферат први је изложио Петар Пијановић, указујући на „рефлексе историје и идеологије у Пекићевом делу“. Прича о грађанству и његовој слојевитости јесте један опсесивни пол Пекићеве тематике, док је други, како истиче Пијановић, везан за нову класу коју је озаконио комунистички систем. Крећући се између тих полова Пекић је „мирио грађански и национални етос“. Међутим, схватајући књижевност као „уметничку критику идеологије“, писац се није заустављао само на критици тоталитарних система 20. вијека, већ је та критика долазила до изражаја и као „слика стања редукованог или угроженог хуманитета у историјској вертикали која сеже од античког и библијског до постмодерног доба“.

У излагању под називом „Велика целина: Пекићева поетика отпора“ Александар Јерков указује да Пекић истовремно одустаје и од жанра, и од историје, и од митологије, односно одбија да пристане на било који жанр и на било који облик унапријед задатог поетичког оквира; „поетичке епистемологије писања из књиге у књигу Пекић трансформише, руши, преокреће цео систем писмености унутар ког треба да се креће то његово уметничко дело“.

Младен Шукало излагање развија око неколико појмова: простор, имагинарно и театралност, при чему ове појмове третира као „феномене који извиру као саставни дио промишљања игре“. У том смилу као посебно занимљив примјер издваја „Нови Јерусалим“ у којем се Пекић „поиграва“ са једним предсократовским философом Емпедоклом, прецизније речено, с његовом космолошком теоријом о четири основна елемента (земља, ватра, ваздух и вода). Изузетно значајан, али и забрињавајући, будући да открива врло слабу заступљеност Пекића у Америци, био је реферат „Рецепција Борислава Пекића у Америци“, аутора Радојке Вукчевић.

Други тематски блок – Тумачења – отворио је Слободан Владушић рефератом „Деконструкција жанра у роману Беснило Борислава Пекића“. Иако Беснило на први поглед заиста испуњава конвенције жанровског романа, како Владушић закључује, ипак неколико елемената излази из оквира типичног жанровског романа: „1) прво, то је непостојање главног јунака који би репрезентовао имплициране вредности читаоца и који би, надвладавајући остале јунаке, повратио нарушену равнотежу света. 2) друго, то је постојање аутопоетичке фигуре – Данијела Леверкина, писца бестселер романа – чији бројни аутопоетички искази имплицитно тумаче позицију приповедача, његове приповедачке интенције, као и њихов домашај.“

На пишчев специфичан однос према жанру, у реферату „Нови Јерусалим као квитесенција Пекићеве поетике“, пажњу је скренуо и Јован Делић, задржавајући се у већој мјери на квитесенцијалном карактеру „Новог Јерусалима“, налазећи, наиме, да Пекић у овом дјелу најчистије и најдосљедније даје свој поглед на историју, али и на антиутопију, његову опсесију мрачном људском будућношћу. „Нови Јерусалим је у том смислу синтеза Пекићевог интересовања о златном руну“. Пекићев вијенац приповиједака „Нови Јерусалим“ био је предмет интересовања и у излагању Синише Јелушића, и то кроз призму интертекстуалних и интердисциплинарних испитивања, нарочито указујући на могуће гностичке импликације у Пекићевом дјелу.

У реферату „Трансмутација природе и цивилизације у Атлантиди Борислава В. Пекића“ Лидија Томић истиче да се у центру Пекићевих дјела, као и у епосу Атлантида, „концентрација на човјека и његове изгледе у оквиру једне космолошке схеме кретала у оквирима мита о изгубљеној земљи“, због чега „Атлантида“ представља нарочито важно дјело у циљу сагледавања антроплошког значења поменутог мита.

Трећи тематски блок – Тумачења, компаративне теме – отворен је излагањем Горана Радоњића. У његовом раду „Пекић и конвенције научне фантастике“ настоји се уочити само на први поглед контрадикторна веза између историјског романа и научне фантастике. Иако су историјски роман и научна фантастика оријентисани сасвим супротоно, будући да историјски роман приповиједа прошлост, док је научна фантастика окренута могућој будућности, међу њима се ипак могу – како је показао Радоњић – уочавати бројне везе.

„Пекићева Сентиментална повест као аутобиографија о другоме“ била је тема излагања Марије Летић. У овом реферату испитује се феномен туђе прошлости која постаје лична и сентиментална, док је Душан Крцуновић у раду „Пекићеви хеленски видици“ разматрао позадину Пекићевог односа према хеленској култури приповиједања и митотворству као таквом, налазећи да је „епиклеза духа античких митова једно од најистакнутијих обиљежја књижевности 20. вијека“. Још једну паралелу са свјетском књижевношћу понудио је Драго Перовић у раду „Етика и питање смрти: Толстој и Пекић“, у којем је анализирао приповијетке „Смрт Ивана Иљича“ и „Човјек који је јео смрт“ из етичког угла. Компаративна тумачења затворена су излагањем Драгана Бошковића „(По)етика и политика: Пекић и Киш“, у којем се долази до закључка да су Киш и Пекић својим етичким позицијама сагласни са мишљењем које се од Сартра и Адорна до Фукоа и Лиотара формира као критика просвећености, а смисао умјетности за наше писце представља обухватање цјеловитости друштва, свијета и хуманог постојања као културног поретка.

Четврти тематски блок – Етика, филозофија, политика – у великој мјери је проширио опсег интердисциплинарног испитивања Пекићевог стваралаштва. У раду „Етика, поетика, политика“ Богољуб Шијаковић издваја низове Пекићевих, како каже, „врло прегнантних философских формулација“ које се могу доводити у везу са најразноврснијим философским традицијама. На философским импликацијама у Пекићевом дјелу задржао се и Борис Брајовић, налазећи да „Пекићеве књиге у херменеутичком кругу постају хијератски кодови, као Платонове схеме, које својом инклузивношћу чине сваки интерпретативни егзодус тешким“. Дарко Ђого је у свом раду испитивао елементе гностицизма, односно агностицизма у Пекићевом стваралаштву.

Поред скупа, уз обећање да ће у најскорије вријеме бити објављен и зборник радова, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори је 85. годишњицу Пекићевог рођења увеличала и низом других активности, а то су вечери посвећене Пекићевом драмском стваралаштву, као и постављање изложбе „Борислав Пекић 1930–1992“, чији је аутор Олга Красић Марјановић.