Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ: ЛИЧНОСТ, ДЈЕЛО ОСТАВШТИНА (видео)

10−13. мај 2015. Године /Извор: Дан, Вијести

У дому „Светог Василија Острошког“ у Никшићу отворена је изложба о Бориславу Пекићу. После Подгорице и Берана ова изложба Библиотеке града Београда наставља гостовање по Црној Гори поводом обележавања 85 година од рођења знаменитог писца. У присуству бројних посјетилаца, Пекићевих поштовалаца и породице Пекић изложбу је, уз поздравну ријеч предсjедника Матице српске  у Црној Гори доц. др Драга Перовића, отворила аутор изложбе Олга Красић Марјановић. Текст Пекићевог говора који је одржао на Цетињу приликом додјеле Његошеве награде прочитала је његова ћерка Александра Пекић.

У склопу овог програма проф. др Богољуб Шијаковић одржао је предавања под називом „Страст за истином: о по-етици Борислава Пекића“.

Моралност  је главна Пекићева одлика и према ријечима Шијаковића то је био и његов животни пут.

  • За њега је морал био начин постојања, живљења и све животне одговоре имао је у сфери моралитета. Оно што је у сфери морала заступао тако је живио и доказао да се морал не доказује теоријама већ дјелима, да се моралне норме не уводе, већ их затичемо“, казао је Шијаковић.

Два дана раније Александра Пекић била је гост Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори у оквиру Трибине којом руководи доц. др Горан Радоњић. Она је са професором Радоњићем учествовала у разговору под називом „Борислав Пекић: личност, дјело, оставштина“.

  • Имао је невјероватну моралну чврстину, осјећање за правду и, изван свега био је бескомпромисни отац, супруг и пријатељ. Бранио је своје, без обзира да ли је то било згодно или није, у вријеме када се за такве ствари ишло у затвор. На сваку неправду је реаговао, без обзира какве посљедице слиједе, казала је Пекићева кћерка која је, када је прије шест година из Лондона дошла у Београд, поставила себи задатак да објави цјелокупни очев опу

У дводневном програму Александра Пекић је са члановима Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори посјетила очев завичај у шавничком крају.

Дво­днев­на ма­ни­фе­ста­ци­ја по­све­ће­на књи­жев­ни­ку Бо­ри­сла­ву Пе­ки­ћу за­вр­ше­на је по­сје­том уче­сни­ка ком­плек­су Ву­ко­вог спо­ме­ни­ка у шав­нич­ком се­лу Пет­њи­ца, гдје је пре­да­ва­ње о једном од водећих срп­ских пи­сца 20. ви­је­ка одр­жа­ла проф. др Ли­ди­ја То­мић.

Пе­ки­ће­во по­ри­је­кло, ка­за­ла је она, је­сте у Дроб­ња­ци­ма и он има ја­сну сви­јест о то­ме, али о свом иден­ти­те­ту. У пи­сму упу­ће­ном Бо­ри­сла­ву Ми­хај­ло­ви­ћу Ми­хи­зу Пе­кић је на­пи­сао да је „срп­ски пи­сац из Цр­не Го­ре” и на­да­ље, „пи­сац ко­ји је ле­вом у ци­пе­лу обу­ве­ном но­гом пре­ко­ра­чио Ду­нав, а де­сном у бе­лим ча­ра­па­ма си­шао с бр­да, по­што­ва­лац За­па­да и ње­го­ве тра­ди­ци­је а син Евро­а­зи­је, де­мо­кра­та по опре­де­ље­њу а со­ци­јал­де­мо­кра­та по ду­жно­сти, ар­хи­вар-исто­ри­чар по стра­сти а књи­жев­ник по по­тре­би, хлад­но­кр­ван по по­на­ша­њу а хи­сте­рик у ми­шље­њу”, с ви­со­ком мје­ром „бур­жо­а­ског мен­та­ли­те­та” у свом по­на­ша­њу и оп­хо­ђе­њу.

  • Иду­ћи за њим, да­нас се вра­ћа­мо у за­ви­чај ње­го­вог оца Во­ја, ко­јег су 1941, као „на­чел­ни­ка Управ­ног ође­ље­ња бив­ше ба­но­ви­не”, ита­ли­јан­ске вла­сти про­тје­ра­ле из Цр­не Го­ре. С ис­ку­ством прог­на­ни­ка, Пе­ки­ћи су се на­шли у Ба­но­ви­шту, у ју­жном Ба­на­ту, до 1945. го­ди­не, ка­да су се пре­се­ли­ли у Бе­о­град. Њи­хов од­ла­зак је био по­сље­ди­ца про­тје­ри­ва­ња, као што је Пе­ки­ћев од­ла­зак у Лон­дон, био ње­гов из­бор. И у за­тво­ру, Пе­кић је би­рао сло­бо­ду, јер је уви­јек имао „вла­сти­ти круг” из ко­га је из­ве­ден у за­твор, и „круг”, ко­ји је и у за­тво­ру, „остао… чвр­стом осно­вом осје­ћа­ња не­по­вре­ди­во­сти, па, вје­ру­јем, и ствар­ног от­по­ра ко­ји сам пру­жао”, на­ве­ла је проф. др То­мић.

Два­де­се­ти ви­јек је за Пе­ки­ћа био „сто­ље­ће иде­о­ло­шког и фи­зич­ког на­си­ља”, а, ка­за­ла је она, ра­ни­је до­ба, на при­мјер „уну­тра­шњи жи­вот Ви­зан­ти­је”, „епи­зо­да уни­вер­зал­них по­ду­дар­но­сти јед­не за­тво­ре­не људ­ске исто­ри­је”. Из­ме­ђу Лон­до­на и Бе­о­гра­да, Бе­о­гра­да и Лон­до­на, и ши­ре, ис­та­кла је проф. др То­мић, оства­ри­ла се књи­жев­ност ко­ју схва­та „ви­ше спи­ри­ти­стич­ки не­го исто­ри­о­граф­ски”, ка­да ка­же: „Ожи­вља­ва­ње исто­ри­је дјело је Ма­ги­је, ни­је На­у­ке. Фак­та су шмин­ка. Шмин­ка ли­це чи­ни ви­дљи­вим, али га не ства­ра. Ако пи­сац не посједује ло­зин­ку вас­кр­се­ња, оно „Уста­ни и хо­ди!” про­из­ве­шће ани­ми­ра­ни, а не пра­ви жи­вот, ле­ши­ну ко­ја се кре­ће, но не жи­ви. Ли­чи­ће то на про­шлост, али про­шло­сти не­ће би­ти”.

  • Пе­кић је иза­брао књи­жев­ност да бу­де „ме­ди­јум” ег­зи­стен­ци­јал­ног ис­ку­ства, а књи­жев­ност Пе­ки­ћа да об­је­ди­ни дух ли­те­ра­ту­ре и дух би­ћа у вре­ме­ну, због че­га ње­гов по­вра­так про­шло­сти уви­јек зна­чи по­глед у бу­дућ­ност. У тој мје­ри не мо­же­мо су­ди­ти о Пе­ки­ћу одво­је­но, у свом и дру­гом вре­ме­ну, осим на цје­ло­вит на­чин ко­ји под­ра­зу­ми­је­ва тек­сту­ал­ност као мје­ру по­сто­ја­ња. Сто­га, мје­сто Бо­ри­сла­ва Пе­ки­ћа је у вр­хо­ви­ма срп­ске књи­жев­но­сти и тра­ди­ци­ји пи­са­ца, чи­је дје­ло, име­ном „ве­ли­ке ли­те­ра­ту­ре”, са­др­жи ври­јед­ност „огром­ног зна­ча­ја” ко­је се мје­ри „оним сте­пе­ном стра­сти и оду­ше­вље­ња ко­је је дје­ло у ста­њу да иза­зо­ве код чи­та­ла­ца књи­ге”. Углед Бо­ри­сла­ва Пе­ки­ћа по­чи­ва и на „упли­ву” ко­је књи­жев­но дје­ло мо­же да има на чи­та­о­ца. Ми­сао По­ла Ва­ле­ри­ја о то­ме да до­бра књи­га у бу­дућ­но­сти мо­же по­ста­ти „све­та књи­га” по­твр­ђу­је и при­мјер Пе­ки­ће­вих дје­ла ко­ја све ви­ше по­ста­ју „књи­ге су­тра­шњи­це”, ка­за­ла је из­ме­ђу оста­лог проф. др То­мић.

Да­не по­све­ће­не Пе­ки­ћу ор­га­ни­зо­ва­ли су Ма­ти­ца срп­ска − Дру­штво чла­но­ва у Цр­ној Го­ри, Ам­ба­са­да Ре­пу­бли­ке Ср­би­је, Сту­диј­ски про­грам за срп­ски је­зик и ју­жно­сло­вен­ске књи­жев­но­сти Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Ник­ши­ћу, а у по­сје­ти ком­плек­су Ву­ко­вог спо­ме­ни­ка има­ли су по­др­шку и шав­нич­ког Цен­тра за кул­ту­ру.