Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ЗЛАТНИ ЧОВЈЕК

Шавник, 5. ОКТОБАР 2017.

 Промоција: ЗЛАТНИ ЧОВЈЕК

Проза коју ствара професор српског језика Јанко Јелић, све је само не урбана, казао је професор Иван Луковац приликом промоције Јелићеве нове књиге „Златни човјек: приче испред сеоске продавнице“ која је представљена у мјесту Боан надомак Шавника. Јелићеву књигу која је збирка приповиједака недавно је издала Матица српска − Друштво чланова у Црној Гори која је и организатор промоције у Боану.

„Језик којим Јелић говори и пише је чист, тачан, непосредан, целовит. Прошао је предачко традицијско искуство, за сваку појаву има прецизно име. Kада се то искуство усвоји и њиме овлада онда се још дода зрнце властитог стваралачког нерва и ево резултата“, казао је Луковац.

Шавнички крај, одакле је и писац, истакао је доц. др Драго Перовић, изњедрио је знамените српске ораче на њиви српског језика чиме се потврђује да је некадашњи истински центар српског језика упркос томе што му се данас приписује да је постао периферија, то и остао. Стога је, рекао је он, и промоција „Златног човјека“ у својој колијевци, понос српског језика.

„Јелићева збирка а може да се чита како ко жели – од почетка, од прве приче или било које, па и последње. Може да се почне и од прве или последње реченице. У њима се све сажима или ка њима све води. Kњига може да се чита и као јединствена сатира са осмјехом одмах и на одложено, а може да се чита и као трагедија једног начина живота једног народа, а можда и човјечанства у времену када су приповиједање и приче постали излишни и узалудни, друштвено одбачени, истакао је доц. др Перовић.

„У борби између ʼзлатног телетаʼ или ʼзлатног Човјекаʼ“, рекао је пројереј Слободан Јокић, „налази се сваки човјек, сваки јунак Јелићеве књиге. И мали и велики, и онај који се налази у алкохолу, доколици, сиротињи, самоћи, монотонији, који се боји проклете смрти, и онај који ʼне ваља кад не ради а не ваља ни кад радиʼ, и онај који помишља на самоубиство. У тој драми живота налазе се и остали Јанкови јунаци: мајка, отац, ђед, сеоски лудак, угледни градски адвокат, обични сељак, Пилат, млади политичар, говорник, сеоски одборник, ђаци, директор, мудре главе, рођак звани Будала из Аустралије, комшија бивши синдикалац, премијер, Саграило, доктор, пацијент, министар, политички затвореник, витез. Писац кроз плашљива признања, сакривена од других на страницама књиге говори о њима и њиховим животима. Kроз скромна шапутања стидљивих, великодушним хумором Јелић исцртава распоред свога пута ка самоусавршавању. Његови јунаци једнако вјерују и не вјерују у разум, и труде се да пронађу и остваре нормалан поредак људских односа, а у исто вријеме као да се боје, а као и да су свесни да се такав живот одвија стихијски. Писац нам показује периферне кутке живота, његове кулисе, води нас стазом баналности, стида, злочина, насиља, страдања, кроз сузе, дрзак (али чист, безазлен, дубоки) смијех. Свјестан је своје сопствене бескорисности и непотребивости“, нагласио је протојереј Јокић.

„Златни човјек: приче испред сеоске продавнице“ Јелићева је трећа књига, а до сада је објавио збирку поезије „Побуна ствари“ и роман „Биљежница из преображаја“, али и драму „Регионални центар“. Програм промоције, која је одржана у хотелу „Боан“ водила је Марија Јањушевић.

Јелић је истакао да све што човјек ради има смисла тек када се састанете са драгим људима и ближњима, а они дођу да поздраве оно што сте радили. Доживио је велику срећу и када се, како је рекао, са својом књигом појавио пред публиком у Никшићу, у Матици српској, на „Тргу ћирилице“ у Херцег Новом, једном и у Београду у кући Ђуре Јакшића. Савки пут је имао трему, али највише у свом родном крају.

„Срећа моја велика је што су се баш на овом мјесту много година не тако давно окупљали добри људи, који су обиљежавали вријеме и нису давали да их оно обиљежава, и што ми се чини да ће то опет бити. Срећа је велика што у свим многобројним годинама нерода, кад смо гладни смисла, људске ријечи, љепоте, разговора, одавде углавном бјежимо покушавајући да то нађемо, али и тамо где побјегнемо углавном ненађемо, у тим годинама нерода дешава нам се да се рађају књиге. Чудо, или није? Можда је то назнака да ће нас те лијепе ријечи спасити. Ова књига је наша заједничка. Она је писана овде на Боану, сва је одавде, свака њена ријеч, сваки мотив је одавде. Читава је ваша“, казао је Јелић.