- новембар 2017.
У оквиру манифестације Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори промовисана књига „Његош и литургијске анагнозе” Жарка Видовића (1921−2016). Промоција је одржана у Књижари Матице српске, а о књизи је говорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије „Свети Петар Цетињски”.
Истичући на почетку да је дјело које је остало иза Његоша непресушан извор који нам омогућава разноврсност тема и тумачења, и то не само дјела, већ и његове личности, Перовић додаје:
– Видовић је покушао да допринесе ономе што се у нашој Цркви од недавно појавило као иницијатива, као предлог, а што је ако бисте питали нашег митрополита (Амфилохија, прим.аут) већ завршена ствар, а што мене лично збуњује и везује у чвор, а то је питање канонизације Петра Другог Петровића Његоша у лик светитеља – рекао је Перовић, додајући да овом приликом не би отварао питања везана за ту тему. Но, додаје ректор Богословије, читање Видовићеве књиге је допринос сваког од нас да барем размишља о томе можемо ли Његоша гледати као светитеља а његово дјело као дио светоотачке литературе.
– Један од великих проблема, нарочито када су у питању читаоци моје генерације из Црне Горе, јесте то што смо читав живот Његоша посматрали само из једне перспективе, а то је перспектива генијалног писца, која је несумњива. А, питање богонадахнутог епископа који би можда могао бити и светитељ, јесте нешто о чему нисмо ни у једном трену размишљали. Ако ништа друго, митрополит је већ покренуо ову иницијативу, Свети архијерејски сабор је ставио на чекање, с обзиром на комплексност теме, не изјашњавајући се ни позитивно ни негативно – рекао је Перовић. Настављајући излагање, он се пита можемо ли разлучити наше предрасуде, наше устаљене навике и ставове када размишљамо о Његошу и ономе какав је он у ствари био.
– Често се Његош и његова близина Богу и то колико је он пастир и теолог просуђује по ономе што је он написао. Па чак и то што је написао не даје се у цјеловитом контексту и ту долази до забуне и нејасних ствари – рекао је Перовић, појашњавајујући то на примјерима стихова из „Горског вијенца” који се тичу весеља игумана Стефана на Бадње вече и сна Вука Мандушића и његове опчињености снахом Милоњића бана. Јер, како додаје он, намјерно се приликом тумачења „испуштају” стихови који слиједе непосредно потом, а који су саставни дио слика које описује Његош у спјеву. „Научили су нас да пребрзо закључујемо какав је Његош”, наглашава Перовић, нарочито што се то сукобљава са записима његових савременика о његовој умјерености у стварном животу.
Посебно се Перовић осврнуо на тезе да Његош није био склон православној теологији и традицији, већ да је ријеч о пјеснику платонисти, па чак и плагијатору неких писаца његовог и ранијих времена. „Прије ће бити да је у питању врло оригинална појава и генијална, а да Његош приликом одрастања није имао формално образовање”, појашњава Перовић. Уосталом, додаје Перовић, Његош је волио да каже како је теологију уочио под звијездама, загледан у небо. Ипак, како истиче, тврдње да Његош није познавао Библију дјелују смијешно, као и оне да Његош није често служио литургију. А, како је записао Медаковић, „кад је служио стајао је пред престолом као да стоји на небесима”, додаје Перовић, проналазећи у том запису видно Његошево поштовање литургије и литургијског служења.
– Његошев однос према Богу и светињи није интелектуалистички, већ је више уписан доживљајем, искуствен је, јер он Бога осјећа и преко звијезда које гледа, као и литургије коју служи, а за коју често каже да му је наметнута и да би се најрадије одрекао мантије, иако је не скида. А, често се то цитира, и на тај начин кида из контекста – каже Перовић, додајући да је то више био вапај Богу због терета који осјећа. Односно, како истиче Перовић, Његош се не може тумачити црно-бијело. Осврнуо се и на нарочито често наметање питања да ли је владика Раде био одан православној теологији или је више био на трагу платоничара и пјесништва. Нарочито када је у питању „Луча микрокозма”. Рјечник којим се користи Његош, каже Перовић, јесте близак платоничарима, но, то је још увијек спјев сав инспирисан Библијом, који је сав прожет библијским духом, и библијским догађањима, а који је пренијет из литургије, свештенослужења, чина који цркву чини црквом, наглашава Перовић. Додаје и да Видовић одлично уочава како Његош, тему пада, људског и анђеоског, из теоријског и поетског одлично пребацује на историјски-социјални план, односно у пјевање „Горског вијенца” и „Шћепана Малог”. А, на основу тога у којем временском слиједу Његош прати пад анђела и човјека, доказује Видовић, каже Перовић, да је Његош одлично познавао црквено читање Библије и да сигурно није био јеретик, као што му се често приписује.
Вече је водио Павле Божовић, а својим појањем употпунили четворица богослова, чланови хора Цетињске богословије. На крају вечери Перовић је одговарао на питања публике.
*Пројекат је рализован уз подршку Управе за сарадњу с дијаспором и Србима у региону /Министарство спољних послова Републике Србије