Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ОТВОРЕНИ ДАНИ МАТИЦЕ СРПСКЕ У ЦГ

Предавање − проф. др Јелица СтојановићВук Стефановић Караџић у свом и нашем времену

Отварање изложбе – доц. др Драга БојовићУ сусрет Вуку (аутори изложбе: Јеленко Бајић и Миленко Јевђевић – СПКД, Бања Лука)

На Скупштини Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, одржаној у марту ове године, једногласно је усвојен предлог да Дан Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори буде 13. новембар, дан рођења Петра II Петровића Његоша, првог члана Матице српске са простора данашње Црне Горе. У циљу обиљежавања тог датума, али и прославе 170 година од побједе Вукове реформе, у периоду од 12. октобра до 16. новембра 2017. године уприличено више научних и културно-умјетничких програма, превасходно посвећених Вуку Караџићу, Петру II Петровићу Његошу, Бранку Радичевићу и Ђуру Даничићу, који су својим дјелима 1847. годину утемљили као једну од најважнијих у нашем научном, културном и националном бићу.

Свечано отварање ове манифестације одржано је 12. октобра 2017. године у Књижари Матице српске. Тим поводом проф. др Јелица Стојановић, предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, одржала је предавање под називом Вук Стефановић Караџић у свом и нашем времену, након чега је доц. др Драга Бојовић отворила изложбу У сусрет Вуку (аутори изложбе: Јеленко Бајић и Миленко Јевђевић – СПКД, Бања Лука).

Свечаност је употпунио гуслар Стеван Вујачић, док је цјелокупни програм водила Бојана Пејовић.

У оквиру свог предавања проф. др Јелица Стојановић је нагласила како је Вук Караџић „ве­о­ма за­ду­жио срп­ски род, за­ду­жио га је и да­нас и за ви­јек вје­ко­ва, та­ко да ће се о Ву­ку уви­јек при­ча­ти и ње­го­ва по­бје­да ће, си­гур­но је, би­ва­ти све ве­ћа и ве­ћа. Да­нас се по­но­во ја­вља­ју раз­ли­чи­та раз­ми­шља­ња и ви­ђе­ња у ве­зи са Ву­ко­вом ре­фор­мом, као у оно ври­је­ме ка­да је и вр­ше­на. Че­сто се ка­же да је про­тив Ву­ко­ве ре­фор­ме би­ла цр­ква и то се не­ка­ко по­чел­ко уоп­шта­ва­ти. Ме­ђу­тим, ни­је та­ко. Он је имао про­тив­ни­ке из од­ре­ђе­них цр­кве­них кру­го­ва, а и гдје ће ве­ћа по­твр­да да про­тив Ву­ко­ве ре­фор­ме ни­је би­ла срп­ска цр­ква не­го та што је Ње­гош та­ко ду­бо­ко са­ра­ђи­вао са Ву­ком“. Она је до­да­ла да на­род­но ства­ра­ла­штво ко­је је Вук са­брао и об­ја­вио спа­да у свјет­ске вр­хо­ве по умјет­нич­кој ври­јед­но­сти.

– Ву­ко­во дје­ло је пре­во­ђе­но на мно­ге европ­ске је­зи­ке, иза­зва­ло ин­те­ре­со­ва­ње и оду­ше­вље­ње ве­ли­ка­на оног вре­ме­на, ме­ђу ко­ји­ма и јед­ног Ге­теа, а ћи­ри­ли­ца и срп­ски је­зик са пра­во­пи­сним рје­ше­њи­ма по ми­шље­њу мно­гих, оци­је­ње­ни нај­љеп­шим и нај­са­вр­ше­ни­јим. Вук је сво­јим ра­дом обра­тио па­жњу нај­ве­ћих умо­ва он­да­шње Евро­пе на срп­ски род, ње­го­во ду­хов­но, је­зич­ко и умјет­нич­ко бла­го. Бра­ћа Грим, за­ди­вље­ни срп­ском на­род­ном по­е­зи­јом, на­у­чи­ли су срп­ски је­зик од свог при­ја­те­ља Ву­ка Сте­фа­но­ви­ћа Ка­ра­џи­ћа, по­том и пре­во­ди­ли срп­ску на­род­ну по­е­зи­ју и при­по­ви­јет­ке и та­ко их пред­ста­ви­ли ње­мач­кој и свјет­ској чи­та­лач­кој пу­бли­ци“ – по­ја­сни­ла је Сто­ја­но­вић. Она је до­да­ла да је Ја­коб Грим био им­пре­си­о­ни­ран ље­по­том срп­ских на­род­них пје­са­ма.

– Срп­ске пје­сме се у то ври­је­ме чи­та­ју на ве­чер­њим сје­даљ­ка­ма у са­ло­ни­ма Бер­ли­на и Пост­да­ма, гдје се су­сре­ћу и уче­ству­ју нај­зна­чај­ни­је лич­но­сти Ње­мач­ке то­га вре­ме­на. На јед­ној књи­жев­ној ве­че­ри у Бер­ли­ну, по по­врат­ку из ди­пло­мат­ске ми­си­је у Бе­чу, гдје је пред­ста­вљао Пру­ску и гдје је упо­знао Ву­ка Ка­ра­џи­ћа, Ја­коб Грим је чи­тао срп­ске на­род­не пје­сме пред ко­ле­га­ма ли­те­ра­ти­ма и лин­гви­сти­ма“. Она је до­да­ла и да је Грим успио да за срп­ске на­род­не пје­сме, и уоп­ште за Ка­ра­џи­ћев рад за­ин­те­ре­су­је и са­мог Ге­теа, на чи­ји је под­сти­цај срп­ска на­род­на по­е­зи­ја пре­ве­де­на на не­ко­ли­ко је­зи­ка. Та­ко­ђе, Сто­ја­но­вић се де­таљ­но освр­ну­ла на са­му ре­фор­му, али и ври­је­ме и исто­риј­ске при­ли­ке ко­је су ути­ца­ле да се она спро­ве­де. Сто­ја­но­вић ис­ти­че да су исто­риј­ске при­ли­ке, као и ха­ос у је­зи­ку на­ме­та­ле по­тре­бу за ре­фор­мом.

„Вук је је­зик ко­ји је ре­фор­ми­сао на­зи­вао је­ди­но срп­ским, ни­ка­да срп­ско­хр­ват­ским ни­ти би­ло ко­јим дру­гим име­ном за Ср­бе три за­ко­на. И сви ко­ри­сте ње­го­ве бла­го­да­ти по­ку­ша­ва­ју­ћи да је по­дво­је и одво­је од те­ме­ља на ко­ји­ма је са­гра­дио Вук Сте­фа­но­вић Ка­ра­џић“ – за­кљу­чи­ла је Сто­ја­но­вић пре­да­ва­ње.