Његошев „пламен божествени“

У оквиру манифестације Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у Књижари Матице српске, одржана трибина Његошев пламен божествени. Том приликом доц. др Душан Крцуновић одржао предавање под називом „Његошева тираномахија“, др Срђан Мараш предавање под називом „Слобода и утопија у свјетлу кософске философеме нека буде што бити не може“, док је доц. др Драго Перовић говорио на тему „Токвил и Његошева критика јавног мњења“. Програм је водио Радомир Радевић.

„Тек­сту­ал­но упо­ри­ште за при­ступ Ње­го­шу као ак­те­ру ви­ше­стру­ке ти­ра­но­ма­хи­је мо­же се при­лич­но пре­ци­зно од­ре­ди­ти. Са­ма ри­јеч ти­ра­ни­ја или тир­јан­ство по­ја­вљу­је се у Ње­го­ше­вим дје­ли­ма чак 25 пу­та. Kа­да се сва та мје­ста узму по­на­о­соб и у цје­ли­ни, из­ви­је­сно је да ри­јеч тир­јан­ство ни­по­што не­ма са­мо не­ку ор­на­мен­тал­ну, ре­то­рич­ку, или епи­зод­ну функ­ци­ју у Ње­го­ше­вом дје­лу. Мо­гло би се ре­ћи да је тир­јан­ство про­га­ња­ло цр­но­гор­ског вла­ди­ку оно­ли­ко ко­ли­ко је и оно про­га­ња­ло ње­га“, ка­зао је Kр­цу­но­вић. Он је до­дао да је Ње­гош био про­та­го­ни­ста ти­ра­но­ма­хи­је у про­сто­ру кон­крет­ног, ре­ал­ног, исто­риј­ског ис­ку­ства. „Он по­сма­тра ти­ра­ни­ју као свјет­ски исто­риј­ски фе­но­мен, ко­ји у ње­го­вим дје­ли­ма има ста­тус ка­ко пје­снич­ког мо­ти­ва, та­ко и пу­но­ва­жног ин­те­лек­ту­ал­ног про­бле­ма и дра­ма­тич­не уз­не­ми­ру­ју­ће ду­хов­но-ег­зи­стен­ци­јал­не те­ме. Је­дан од нај­ве­ли­чан­стве­ни­јих учи­на­ка ње­го­ве ти­ра­но­ма­хиј­ске по­бу­не је то што ми да­нас мо­же­мо бо­ље да ра­зу­ми­је­мо сам фе­но­мен ти­ра­ни­је, а он ни­је ни ана­хро­на фи­ло­зоф­ско-по­ли­тич­ка ка­те­го­ри­ја, ни­ти про­ла­зна исто­риј­ска епи­зо­да“, по­ја­снио је Kр­цу­но­вић. Он је де­таљ­но по­ја­снио, ко­ри­сте­ћи се при­мје­ри­ма, ка­ко тир­јан­ство на нај­ре­ле­вант­ни­јим мје­сти­ма у Ње­го­ше­вом дје­лу има раз­ли­чи­те ма­ни­фе­ста­ци­је и по­себ­на зна­че­ња.

„Ње­го­ше­ва ти­ра­но­ма­хи­ја на­ста­вља се и да­нас сред­стви­ма по­е­зи­је и ети­ке. Ње­го­ва пост­хум­на ти­ра­но­ма­хи­ја од­го­вор је на ти­ра­ни­ју та­ко­зва­них но­вих чи­та­ња, де­са­кра­ли­за­ци­ја и ра­зних дру­гих об­ли­ка про­фа­на­ци­је и обез­вре­ђи­ва­ња Ње­го­ше­вог дје­ла“ – ка­зао је Kр­цу­но­вић.

Др Ср­ђан Ма­раш: „У име сло­бо­де ко­ју нај­гла­сни­је и нај­ак­тив­ни­је афир­ми­шу во­де­ће еко­ном­ске и по­ли­тич­ке струк­ту­ре, ко­је из­ра­жа­ва­ју по­ли­ти­ку мо­ћи и до­ми­на­ци­је, ко­ја је нај­за­слу­жни­ја за све по­сто­је­ће по­дје­ле и не­јед­на­ко­сти у сви­је­ту, љу­ди се да­нас при­је по­ро­бља­ва­ју не­го што се њо­ме осло­ба­ђа­ју и бит­но ху­ма­ни­зу­ју. Свје­до­ци смо ка­ко нам се са раз­ли­чи­тих стра­на су­ге­ри­ше ка­ко је по­сто­је­ће дру­штве­но ста­ње ко­нач­но“. Он је до­дао да је уства­ри по­дје­ла на бо­га­те и си­ро­ма­шне, од­но­сно на го­спо­да­ре и ро­бо­ве, јед­на од нај­ста­ри­јих подје­ла са ко­јом се чо­вје­чан­ство су­о­чи­ло.

„Сло­бо­да и јед­на­кост се мо­ра­ју до­ве­сти у ме­ђу­соб­ну уза­јам­ну ве­зу ко­ја је уну­тра­шња. Kао што се сло­бо­да не мо­же за­ми­сли­ти без јед­на­ко­сти, та­ко се ни јед­на­кост не мо­же за­ми­сли­ти без сло­бо­де. Не­мо­гу­ће је не­сло­бод­но го­во­ри­ти о сло­бо­ди, не­сло­бод­но ми­сли­ти сло­бо­ду. Она се или сло­бод­но ми­сли, или се уоп­ште не ми­сли. Слич­но ва­жи и за јед­на­кост“, истичући даље да Ње­го­ше­ва ко­сов­ска фи­ло­зо­фе­ма ,,не­ка бу­де што би­ти не мо­же“, из­ра­жа­ва упра­во от­пор спрам по­сто­је­ћег. „Она сна­жно на­гла­ша­ва на­сто­ја­ње на ра­ди­кал­ној кри­ти­ци по­сто­је­ћег у име оног мо­гу­ћег и бу­ду­ћег, у име јед­не мо­гу­ће бу­дућ­но­сти чи­ме се не­сум­њи­во ди­је­лом опи­су­је и исто­риј­ски по­јам уто­пи­је“, закључио је Мараш.

Из­ла­га­ње доц. др Дра­га Пе­ро­ви­ћа но­си­ло је на­зив ,,То­кви­ло­ва и Ње­го­ше­ва кри­ти­ка јав­ног мње­ња“. „То­квил је не­пот­ку­пљи­ви по­бор­ник јед­на­ко­сти ме­ђу љу­ди­ма, а Ње­гош не­јед­на­ко­сти. Њи­хо­ва дје­ла се у пот­пу­но­сти раз­ли­ку­ју. То­квил је гла­сно­го­вор­ник де­мо­кра­ти­је као дје­ла са­мог про­ви­ђе­ња, а Ње­гош те­о­о­кра­ти­је као слу­жбе Бо­гу. То­квил је све учи­нио да по­мог­не смје­ну ста­рог ре­жи­ма, а Ње­гош да га очу­ва и мо­дер­ни­зу­је. У тој ра­ди­кал­ној раз­ли­чи­то­сти у њи­хо­вим жи­во­ти­ма и дје­лу, ипак по­сто­ји од­ре­ђе­не слич­но­сти и бли­ско­сти, па чак и не­ке по­ду­дар­но­сти“, ка­зао је Пе­ро­вић. Он је до­дао да је Ње­гош на сва­ком ко­ра­ку пру­жао от­пор ти­ра­ни­ји про­сјеч­но­сти, од­но­сно ти­ра­ни­ји јав­ног мње­ња.

Су­ве­ре­ни­тет људ­ско­га ро­да

„Је­ди­но што нас од ти­ра­ни­је јав­ног мње­ња мо­же спа­си­ти, пре­ма То­кви­лу, је­сте су­ве­ре­ни­тет људ­ско­га ро­да. То­квил ко­ри­сти и син­таг­му ʼроп­ски је­зикʼ. На­и­ме, и они ко­ји су са­ми но­си­о­ци то­га јав­ног мње­ња и они по­чи­њу да го­во­ре тим роп­ским је­зи­ком и ства­ра­ју јед­ну роп­ску сви­јест. Исто то на­ла­зи­мо и у од­го­во­ру па­три­јар­ха у ,,Ла­жном ца­ру Шће­па­ну Ма­лом“. Са­ма ти­ра­ни­ја јав­ног мње­ња ко­је уна­при­јед до­но­си од­лу­ке о све­му оне­мо­гу­ћа­ва би­ло ког по­је­дин­ца да ис­ко­чи и бу­де над ве­ћи­ном – по­ја­снио је, из­ме­ђу оста­лог, Пе­ро­вић.

Ди­ску­си­ја

Мо­де­ра­тор ве­че­ри био је Ра­до­мир Ра­де­вић, про­фе­сор фи­ло­зо­фи­је, а на­сту­пио је и гу­слар Иван Лу­ко­вац. На­кон гу­сла­ра, пу­бли­ка је уче­ство­ва­ла у ди­ску­си­ји и по­ста­вља­ла пи­та­ња уче­сни­ци­ма трибине.