Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ОМАЖ БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ – Видео

  1. новембар 2017.

ОМАЖ БРАНКУ РАДИЧЕВИЋУ

Омаж Бран­ку Ра­ди­че­ви­ћу упри­ли­чен је у књи­жа­ри Ма­ти­це срп­ске – Дру­штва чла­но­ва у Цр­ној Го­ри, у Под­го­ри­ци, у окви­ру ма­ни­фе­ста­ци­је Да­ни Ма­ти­це срп­ске – Друштва чланова у Црној Гори.

– Због свог еп­ског ка­рак­те­ра, али и број­них дру­гих раз­ло­га, Ње­гош ни­је мо­гао при­ћи је­зи­ку ле­пр­ша­во и рас­ко­шно као Бран­ко Ра­ди­че­вић. Овај је то мо­гао ко­ли­ко сво­јом не­спу­та­ном мла­до­шћу, то­ли­ко и еро­сом је­зи­ка ко­јим се под­јед­на­ко хра­ни­ла и ње­го­ва крв, и ње­го­ва по­е­зи­ја. До­бро је то уочио и сам Ње­гош, те је Ву­ку пи­сао: „Бран­ко је при­ли­чан про­љећ­ње­му леп­ти­ру ко­ји ле­ти са цви­је­та на цви­јет: он исто по за­пу­ште­ној срп­ској ли­ва­ди ра­ди” – ка­зао је мр Ми­ло­рад Ду­ру­то­вић. Он је до­дао да је мо­тив зву­ка ва­жно раз­мо­три­ти ко­ли­ко за­рад по­е­ме „Ту­га и опо­ме­на”, то­ли­ко и за­рад ра­зу­ми­је­ва­ња пје­сни­ко­вог од­но­са пре­ма је­зи­ку уоп­ште.

– По­зна­то је да је, уз Јо­ва­на Јо­ва­но­ви­ћа Зма­ја, наш нај­ви­ше ком­по­но­ва­ни пје­сник Бран­ко Ра­ди­че­вић, да су ње­го­ви сти­хо­ви, ка­ко за­па­жа Ста­на Ђу­рић Kлајн, „пу­ни му­зи­ке са пра­вил­ним и тач­ним рит­мом ко­ји упра­во на­во­де на пе­ва­ње”. За­и­ста не би би­ло ла­ко по­бро­ја­ти све ње­го­ве пје­сме ко­је су ком­по­но­ва­не или пје­ва­не за по­тре­бе што кла­сич­не, што по­пу­лар­не му­зи­ке – ка­зао је Ду­ру­то­вић. Он је ка­зао да се из пер­спек­ти­ве са­вре­ме­ног чи­та­о­ца по­е­ма „Ту­га и опо­ме­на” отва­ра као јед­на апо­ри­ја, ко­ја пр­вен­стве­но до­ла­зи сто­га што је мит о ро­ман­тич­ној љу­ба­ви да­нас ве­о­ма да­лек, за да­на­шње стан­дар­де љу­ба­ви го­то­во не­појм­љив.

– По­те­шко­ће у ра­зу­ми­је­ва­њу до­ла­зе и за­то што се по­вје­ре­ње у са­крал­ну сна­гу при­ро­де, у бо­жан­ски шум зе­фи­ра, о ко­јем Ра­ди­че­вић та­ко че­сто пје­ва, са­свим из­гу­би­ло. Ве­ли­ка хер­ме­не­у­тич­ка (и емо­ци­о­нал­на) пре­пре­ка де­ша­ва се и у сфе­ри је­зи­ка, али не у сми­слу пост­мо­дер­не сум­ње у је­зик, већ у сми­слу ове мо­дер­не и нај­мо­дер­ни­је де­са­кра­ли­за­ци­је је­зи­ка, ко­јој се опи­ре још је­ди­но пје­сма, и они ко­ји пје­сму зна­ју: „Пе­вам да­њу, пе­вам но­ћу…”. Ни­је ова пје­сма то­ли­ко естрад­на, ко­ли­ко је на­ше чи­та­ње по­ста­ло естрад­но. Ако се ли­ши­мо тог оп­те­ре­ће­ња, ла­ко ће­мо уочи­ти да и она из­ра­жа­ва кон­цепт пје­снич­ке и је­зич­ке зву­ков­но­сти о ка­квом се до­сад го­во­ри­ло. Kо­ли­ко ова пје­сма иде­а­ли­зу­је Ми­ну Kа­ра­џић, јер њој је по­све­ће­на, то­ли­ко иде­а­ли­зу­је и са­му по­е­зи­ју, ње­ну „гла­со­ви­тост” и „си­ло­ви­тост”. Са­мо до­вољ­но гла­сна пје­сма мо­же од­јек­ну­ти до не­бе­са, јер је у ег­зи­стен­ци­ји зву­ка све мо­гу­ће. Ако не­ком све ово зву­чи као ро­ман­ти­чар­ска на­ив­ност, не­ка се за­пи­та ка­ко то да Ра­ди­че­ви­ће­ве пје­сме већ 170 го­ди­на та­ко до­бро зву­че, а и зна­че – за­кљу­чу­је Ду­ру­то­вић.

Мо­де­ра­тор ве­че­ри Ма­ри­ја Ја­њу­ше­вић ис­ти­че да је Ра­ди­че­вић оста­вио не­из­бри­сив траг у на­шој по­е­зи­ји.

– Бран­ко пред­ста­вља ро­до­на­чел­ни­ка срп­ске ро­ман­ти­чар­ске ли­ри­ке, или бо­ље ре­ћи за­чет­ни­ка лир­ске по­е­зи­је у на­шој књи­жев­но­сти. На Бран­ко­во пи­са­ње ни­је са­мо ути­ца­ла срп­ска на­род­на по­е­зи­ја, већ се у ње­го­вом дје­лу от­кри­ва­ју и дру­ги књи­жев­ни од­је­ци, и до­ма­ћи и стра­ни, а мо­жда нај­ви­ше ње­мач­ка по­е­зи­ја. За Бран­ко­ву по­е­зи­ју би се мо­гло ре­ћи да у пот­пу­но­сти пра­ти ток ње­го­вог жи­во­та. Она је у су­шти­ни ве­дра и нео­бич­но ње­жна ли­ри­ка, а опа­да­ње ве­дри­не у њој иде упо­ре­до са опа­да­њем ње­го­вог здра­вља – по­ја­сни­ла је она. Ја­њу­ше­вић до­да­је да је ли­ри­зам Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа пр­во­бит­ни, из­вор­ни, при­род­ни ли­ри­зам, ка­кав се мо­же ја­ви­ти са­мо на по­чет­ку.

– Ње­го­ве нај­јед­но­став­ни­је лир­ске пје­сме су на­ра­тив­ног ка­рак­те­ра и ти­ме под­сје­ћа­ју на лир­ске на­род­не пје­сме, али се ни за јед­ну од њих не мо­же ре­ћи да су ми­ме­тич­ког ка­рак­те­ра – за­кљу­чу­је она.

Сти­хо­ви и зву­ци ги­та­ре

Пу­бли­ка је ужи­ва­ла у сти­хо­ви­ма пје­сни­ки­ње Ми­ли­це Ба­крач ко­ји су по­све­ће­ни Ву­ку, Ње­го­шу и Бран­ку, док је сту­дент срп­ског је­зи­ка Бал­ша Вук­че­вић ре­ци­то­вао Ра­ди­че­ви­ће­ве сти­хо­ве „Kад мли­ди­јах умре­ти”. У му­зич­ком ди­је­лу про­гра­ма на­сту­пи­ла је Јо­а­на Скем­бри ко­ја је на ги­та­ри из­ве­ла не­ко­ли­ко пје­са­ма Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа: „Пе­вам да­њу, пе­вам но­ћу”, „Ао, но­но бе­ла” и „Де­вој­ка на сту­ден­цу”, што је ис­пра­ће­но бур­ним апла­у­зом.