Радно вријеме: 9.00−21.00, радним данима; суботом: 9.00−15.00 h

Римски трг 50/1

Подгорица, Црна Гора.

ПОГЛЕД НА 1847. ГОДИНУ ИЗ ДРУГАЧИЈЕГ УГЛА

  1. новембар 2017., Филолошки факултет Никшић

Про­фе­сор док­тор Алек­сан­дар Ми­ла­но­вић одр­жао је пре­да­ва­ње под на­зи­вом „По­глед на 1847. го­ди­ну из дру­га­чи­јег угла” у све­ча­ној са­ли Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та у Ник­ши­ћу. Пре­да­ва­ње је ор­га­ни­зо­ва­но у скло­пу Да­на Ма­ти­це срп­ске – Дру­штва чла­но­ва у Цр­ној Го­ри. Ор­га­ни­за­то­ри су, осим Ма­ти­це, и Сту­диј­ски про­грам за срп­ски је­зик и ју­жно­сло­вен­ске књи­жев­но­сти Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та у Ник­ши­ћу и Ам­ба­са­да Ср­би­је у Цр­ној Го­ри, а уред­ник и мо­де­ра­тор про­гра­ма је био доц. др Го­ран Ра­до­њић.

Је­дан од во­де­ћих срп­ских лин­гви­ста са Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, про­фе­сор Ми­ла­но­вић, ука­зао је на не­ке ма­ње по­зна­те или чак ши­рој јав­но­сти уоп­ште не­по­зна­те де­та­ље у ве­зи с пре­лом­ном 1847. го­ди­ном и Ву­ко­вом ре­фор­мом. Ник­шић­ки про­фе­со­ри и сту­де­ни­ти има­ли су при­ли­ку да чу­ју оно што је про­фе­сор Ми­ла­но­вић из­ла­гао у Бе­о­гра­ду у фе­бру­а­ру 2017. го­ди­не у окви­ру Ре­пу­блич­ког зим­ског се­ми­на­ра за на­став­ни­ке и про­фе­со­ре срп­ског је­зи­ка и књи­жев­но­сти. На­и­ме, он је под­сје­тио на че­ти­ри ва­жна дје­ла об­ја­вље­на 1847. – Ву­ков пре­вод Но­вог за­вје­та, Ње­го­шев „Гор­ски ви­је­нац”, „Пе­сме” Бран­ка Ра­ди­че­ви­ћа и Да­ни­чи­ћев „Рат за срп­ски је­зик и пра­во­пис”. Ме­ђу­тим, ука­зао је и на про­пу­сте ко­ји се чи­не у обра­зов­ном си­сте­му и чи­ње­ни­цу ка­ко се уче­ни­ци­ма, па и сту­ден­ти­ма, ри­јет­ко кад пре­до­ча­ва да Ње­го­шев „Гор­ски ви­је­нац” (иако су нам до­ступ­на фо­то­тип­ска и ди­ги­та­ли­зо­ва­на из­да­ња) за­пра­во ни­је штам­пан ву­ков­ском гра­фи­јом и ор­то­гра­фи­јом, иако је пи­сан на на­род­ној осно­ви. Та­ко­ђе, за­не­ма­ру­је се чи­ње­ни­ца да Ра­ди­че­ви­ћа по­е­зи­ја оби­лу­је број­ним вој­во­ђан­ским ди­ја­лек­ти­зми­ма, као и то да је и сам Вук у пре­вод Но­вог за­вје­та уно­сио мно­ге сла­ве­ни­зме. С дру­ге стра­не, да­на­шњој јав­но­сти је не­по­знат пле­ме­ни­ти Јок­сим Но­вић, аутор „Ла­за­ри­це” или „Бо­ја на Kо­со­ву”, књи­ге об­ја­вље­не у Но­вом Са­ду исте те 1847. го­ди­не. У то ври­је­ме Но­вић је био ве­ли­ки при­ста­ли­ца Ву­ка Kа­ра­џи­ћа, да је чак био спре­ман да се од­рек­не иден­ти­те­та ка­ко би ње­го­ве пје­сме би­ле увр­ште­не у Ву­ко­ву збир­ку на­род­них пје­са­ма. У сво­јим де­се­те­рач­ким пје­сма­ма опо­на­шао је на­род­не пје­сни­ке-пје­ва­че, али без об­зи­ра на ве­ли­ку по­пу­лар­ност ко­ју је ужи­вао у сво­је ври­је­ме, ка­сни­је је за­бо­ра­вљен бу­ду­ћи да ње­го­ва по­е­зи­ја ни­је има­ла ве­ли­ки умјет­нич­ки ква­ли­тет. Та­ко­ђе, иако је по­др­жа­вао Ву­ка, у ње­го­вом ра­ду се ви­ди да се ипак ни­је та­ко ла­ко од­ри­цао тра­ди­ци­је и да је био на не­ки на­чин пу­ри­та­нац бу­ду­ћи да је као не­по­зна­те ри­је­чи на­во­дио тур­ци­зме ко­ји су у то ври­је­ме би­ли већ оп­ште­по­зна­ти.

Про­фе­сор Ми­ла­но­вић је на­гла­сио и зна­чај за­бо­ра­вље­ног пр­вог на­уч­ног ча­со­пи­са код Ср­ба – „Гласника Дру­жтва срб­ске сло­ве­сно­сти” – чи­ји је пр­ви бр­ој об­ја­вљен 1847, а штам­пан је у Бе­о­гра­ду. Ово дру­штво, осно­ва­но 1841, за­пра­во је би­ло за­че­так ака­де­ми­је на­у­ка, а оку­пља­ло је во­де­ће ин­те­лек­ту­ал­це тог вре­ме­на, ка­ко ву­ков­це та­ко и, услов­но ре­че­но, ан­ти­ву­ков­це. Глав­ни осни­вач је био Јо­ван Сте­ри­ја По­по­вић, ко­ји се за­ла­гао за књи­жев­ни је­зик на на­род­ној осно­ви, али опле­ме­њен цр­кве­но­сло­вен­ским еле­мен­ти­ма. Осим Сте­ри­је, чи­ји су ста­во­ви би­ли бли­ски до­си­те­јев­ским, чла­но­ви Дру­жтва су би­ли и ву­ков­ци – Ње­гош, Да­ни­чић, па и сам Вук Kа­ра­џић. Без об­зи­ра на спрем­ност на ди­ја­лог о отво­ре­ним пи­та­њи­ма у ве­зи с књи­жев­ним је­зи­ком, али и без об­зи­ра на иде­је о штам­па­њу реч­ни­ка си­но­ни­ма, реч­ни­ка про­вин­ци­ја­ли­за­ма итд, Вук је до кра­ја имао не­га­ти­ван став о ра­ду Дру­штва, твр­де­ћи да ње­го­ви чла­но­ви пр­во тре­ба да на­у­че књи­жев­ни је­зик па тек он­да да о ње­му су­де. Про­фе­сор Ми­ла­но­вић је ука­зао и на још је­дан за­ни­мљив и ма­ње по­знат де­таљ у ве­зи с 1847. го­ди­ном – тј. да је те го­ди­не и Ма­ти­ца срп­ска рас­пи­са­ла кон­курс за об­ја­вљи­ва­ње срп­ске гра­ма­ти­ке. Ра­до­ви, тј. ру­ко­пи­си, сла­ти су ано­ним­но, а о кон­кур­су је од­лу­чи­вао је­дан од во­де­ћих сла­ви­ста тог вре­ме­на – Јо­зеф Па­вел Ша­фа­рик. На­рав­но да на адре­су ни­је сти­гао ни­је­дан Ву­ков рад бу­ду­ћи да ње­го­ве иде­је та­да још уви­јек ни­су на­и­шле на одо­бра­ва­ње у Ма­ти­ци срп­ској. Оп­ште­по­зна­то је и да је Са­ва Те­ке­ли­ја за­вје­штао сво­ју цје­ло­куп­ну имо­ви­ну Ма­ти­ци под усло­вом да се у њој ни­шта не об­ја­вљу­је што је у скла­ду Ву­ко­вим мо­де­лом књи­жев­ног је­зи­ка. Ипак, на кон­кур­су је по­би­је­дио Јо­ван Су­бо­тић, тј. ње­го­ва гра­ма­ти­ка ко­ја је има­ла ву­ков­ску осно­ву. Су­бо­тић је у свом ру­ко­пи­су прак­тич­но нор­ми­рао срп­ски књи­жев­ни је­зик, по­чев­ши од ћи­ри­ли­це па до гра­ма­тич­ке струк­ту­ре. Он је те пре­лом­не 1847. го­ди­не у свом на­цр­ту гра­ма­ти­ке при­хва­тио сва Ву­ко­ва сло­ва и до­дао још јат у азбу­ку. Ми­ла­но­вић је ис­та­као и да се че­сто не­пра­вед­но на­во­ди да је тво­рац ове иде­је Јо­ван Сте­јић, ко­ји је ову кон­цеп­ци­ју пре­у­зео од Су­бо­ти­ћа и обје­ло­да­нио је дви­је го­ди­не ка­сни­је – 1849. Ме­ђу­тим, Су­бо­ти­ће­ва гра­ма­ти­ка је у том пе­ри­о­ду оче­ки­ва­но оста­ла у ру­ко­пи­су. Осим та­да­шњег зва­нич­ног ста­ва Ма­ти­це на то је мо­гла ути­ца­ти и чи­ње­ни­ца да је већ 1850. би­ла об­ја­вље­на и Да­ни­чи­ће­ва гра­ма­ти­ка.

Ука­зу­ју­ћи на ста­во­ве по­је­ди­на­ца а по­том и на ин­сти­ту­ци­о­нал­ну бор­бу у ве­зи с кон­цеп­ци­јом срп­ског књи­жев­ног је­зи­ка, про­фе­сор Ми­ла­но­вић је на вр­ло за­ни­мљив на­чин још јед­ном по­твр­дио да је 1847. го­ди­на за­и­ста би­ла пре­лом­на, а да су не­ка од тих ва­жних пи­та­ња и дан-да­нас отво­ре­на, па се и да­ље пи­шу по­ле­мич­ки тек­сто­ви о Ву­ку и ње­го­вој ре­фор­ми.

Јелена Га­здић